|
 Mary od Anđe: pisma preko oceana
Nedavno je dobijo i diplomu od profesora Fabusa di lipo piše da
je završijo vakultet najbrže što je moguće, za samo pet dana, glupima za to triba
pet godina. To ga je koštalo koliko tri dobra gudina , nema više ni škole za
jaja…
Ti si, draga moja,
priviše zaostala ili te pucaju zrile godine, kad me moliš da ti pismo napišem
ikavicom. Lako je to reći, jer je ikavicu lakše govorit nego pisat. Evo, ja ću
probat, a isključit ću ovo što mi podvlači crvenim nepoznate riči.
Ikavicom ti, bona ne
bila, više niko ni u selu ne govori. Stariji više upotribljavaju njemačke i engleske riči, nego naše starinske. Da ji samo
čuješ kako jedni druge ispravljaju, pukla bi od smija. Više ti bake ne govore
pita, nego pjeta, a didovi isto ne psuju onu stvar materinu kako su psovali,
nego i oni ubace j, pa više ne znaš šta oće reć.
Duša jim se svakome
narugat kako govori, reko bi čovik ko da su svi jezikoslovni stručnjaci. Sinoć
sam bila na silu kod naše Jake, došo joj diver iz Australije, znaš Gizdana, e
njegov brat Lipan, koji je pribigo kad smo mi bile dica. Donijo meni Lipan oni
dosadašnji ružani šudar, svu je Australiju obašo dok mi je to našo, zna on da
ja to volim. Uzalud sam mu govorila da volim šalove, svilene marame, da te lanetice
niko više ne nosi. Ne benda on što ja govorim,
kaže kad niko ne nosi, ja ću ji nosit i šnjima se ponosit, nek dušmani
crknu, zašto, kako, Boga ti pitaj! Čovik malo govori engleski, malo ikavicu, a
naši, bi reko, razume engleski, ali svaku mu na ikavici ispravljaju. On se
krsti livom priko desne, pa kako ne razume, tako je on ko dite govorijo, tako
se u našem selu uvik govorilo. Je prija sto godina, otpovrću mu starice, sada
ti je sve novo i sve su riči naše, rvatske. Ja kakve ja govorim, eto ispašće
nisam Rvat, a svi znate što sam radijo za Rvatsku, umal glavu izgubijo, ol
rajt, vi sve znate, ljuti se Lipan, a naše žene ga samo čekaju da što reče, pa
da mu skoče u usta.
Sića se Lipan davnih
konjova i volova vilaša, kakvi konjova, tako se ne govori i- svađa izbije, nema
veze što odavno nema u selu ni konja ni vilaša. On sritnjak počne o pismama,
sića se prastare ganga:“Oj curice, majkina ružice, odškrini mi prozor
krijomice“, pa ga spopadnu mlađe žene, te što krijomice, šta se moglo radit
kroz malo otvoren prozor, kojoj je on pivo, je li živa, a Lipan blene, ništa mu
nije jasno. Brzo mi večer prošla i baš nako zanimljiva, dok jutros ne dođe
Gizdan pa mi pokvari dojam. Kaže, nemoj ti štogod pisat, moliću lijepo, o onom
sinoć, a da ja prija ne pročitam. Niti ću pisat o njemu, niti on zna čitat
napisano, reknem mu ja, a on meni kako sam nepismena, zna on koliko sam škole
završila, uno doba je mogo svak završit, samo učitelju pršot i jaja, da će mi
on zabranit pisat, da je to njegov poso, on je sada izabran za vijećnika, ej, v-i-j-e-ć-n-i-k-a, njegar se sada mora sve pitat i u gradu, a
netmoli u selu, nedavno je dobijo i diplomu od profesora Fabusa di lipo piše da
je završijo vakultet najbrže što je moguće, za samo pet dana, glupima za to triba
pet godina. To ga je koštalo koliko tri dobra gudina , nema više ni škole za
jaja…Bože, da si ga čula, moja Mare, šta mi ugovori, ne bi pas s maslom pojio,
a ja mu samo reko da sam više knjiga napisala nego ji je on pročito, kad
vrisnu, jadna li ti majka, poče psovat, sastavljat nebo i zemlju, zagalami da
vrvim nonamo otkalen sam došla…
Ja ti lipo,kulturno, znaš mene, ko će
s đavlom, počem s vijećnikom, nakraj, izađo
na testu , kad naniđe onaj kamijondžija iz Širokog. Pritisno svirenu, uši mi zaglušiše,
zove me malo provozati. Bi ja, a što da me kogot vidi u kamijonu, misliće da
sam propivala, jer kamiondžije vozaju samo pivaljke, koje se lako kače na dobro
kvačilo. To mi govori oti Ero iz kamijona, a ja niti znam što je kvačilo, ni
upravljač, niti sam vozačica, ni pivačica, nego se bojim svake vrste prometala.
Najvolim više putovati tabanovića autom, iako su mu gume dobro izlizane. Đava
mi ne da mira, pa ti ja side u kamijon, a kamijondžija uduši pričom o svojim
podvizima na putovanjima Euvropom,
tribala bi ja o njemu napisat knjigu, to bi se čitalo ko Andersenove bajke,
koji je se on naslušo od dice. Dosadan, a umišljen, Mare moja, stalno se
ogledava na ono ogledalo isprid njega, dok ga ja ne okrenu prema sebi, da se i
ja malo vidim. Kad me on probode-očima, ženo jesi poludila, to nije za
ogledavanje, znam li išta, to je retrovizor koji služi…Ma baš me briga čemu
služi, neka se ne dere na mene, od jednog sam takog pobigla, eto neka se licka.
Ne bi virovala, Mare draga, u te mire
zazvoni mi mobitel-ko bi bijo nego Honorarac! Di si, šta radiš, provozo bi me
malo u novom mercedesu, kupijo ga je prema sebi, ono, usta moja hvalite me. On je,
to znaš, slatkoričiv, načitan, pametan, ali i samodopadan, pa mu tepam Narcis.
Kad mu reko da se vozam u kamijonu, čovik poludi, poče galamit, a meni drago,
jer sve mu, kao, nije stalo do mene. Vidiš ti , Mare, moji jada, sve s kiše na
krupu, nešto me krenulo ovi dana. Zato ti ništa ne pišem o politici, o njojzi
je teško na ikavici. O ljubavi more svakako, pa ja razjari svoga Narcisa
gangom“ Moj je dragi zaljubljen u sebe, a poludi kad me drugi-ljubi!“ Tebi,
draga, pozdrav od Boga i srca moga.
TVOJA ANĐA
(čitanja 1679) |
