|
 Tad zakuka moja Vranjka luda,
Ajde stari ne iznosi čuda.
To si sanjo, luda moja glavo,
Cilu noć si kano mrtav spavo.
Ne viruje zadajem ti viru,
Da sam s kraljem sidio na silu...
Dragi moji što Portal čitate,
Di je Frano je li se pitate?
Ne pitate briga vas za mene,
Ostavio vino sam i žene.
Neće Vranjka od mene da ode,
A imo sam svakakve nezgode.
Obašo sam sve svitske dokture
Al svi oće da me dokusure.
Ja se ne dam pa se kući vrati
U svoj Brišnik di me rodi mati.
Volim tude bole bolovati,
A spreman sam i smrt dočekati.
Kad sam prošo ja kod Gaćinovca,
Mili Bože nema toga novca
Pa da plati moje osjećaje
Za Gornjim Brišnikom što se gaje.
Duša mi je već sada u raju,
Jer se tilo primaknulo kraju.
Pa uživam u svome Brišniku,
U srcu mu uvik čuvam sliku.
Dugo bi vam o tome pričao,
Da me nije sanak savladao.
U te mire pojavi se čova,
Ja ne znado od kakvog je kova,
Visok, jedar,a crni očiju,
Kose duga, obrve se viju,
Od brkova ne vidiš mu zube,
Progovori ko nebeske trube:
„Diž se, Frano, i gusle u ruke,
Ispričaj mi sve duvanjske muke.
Ispričaj mi i sve lipe stvari,
Slušaće te tvoj Tomislav stari.
Što te pitam pravo ćeš mi reći,
Pridigni se, ne moreš ležeći.
Ti zagudi, ja ću zapivati,
Poslanicu Duvnjacima dati.
Već tri dana ja po Duvnu šetam
Malo ljudi ja u njemu sretam.
Nikog ne znam, ne znaju ni mene,
Ni stare me ne poznaju žene.
Nekako je pusto u mom gradu
Ja mislio ljudi su na radu,
Da u polju kopaju i kose
Da im vodu mlade djeve nose.
Al kad pođo priko našeg polja,
Za šetnjom me odma prođe volja.
Jer na polju nigdi žive duše,
Gladišiku samo vitar puše.
Ima nešto njiva uzorani
I vrtlova ima uskopani.
Al livade u korov zarasle
Odavno i ovce nisu pasle,
Nit je kosac naoštrio kosu
Nit su cure šetale kroz rosu.
A Šujica, rika moja mila,
Nekako se čudno primirila.
Nit žubori, niti mi što zbori,
Prljava i mutna ne govori.
Na Pojilim ja u nju ugazi,
Plitko, brate, tek što voda plazi.
Priđo vodu, gledam oko polja,
Kuće dobre sve od bolje bolja.
Bi mi drago što je izgrađeno,
Svako selo što je pomlađeno.
Al kad krenu kroz ta lipa sela
Odma vidim da nisu vesela.
Malo dice, malo omladine,
U kućama najviše starine.
Ne čuje se ni rika volova,
Pred kućama vozila su nova.
Ali bez dice sriće nema selo,
Pa se čini da je neveselo.
Pogledo sam i prema Kongori
Čini mi se kako moj Lib gori.
To svitluca neka čudna sprava,
A po Libu narasla je trava.
U Kongori sve su nove kuće,
Na svom tronu čeko sam svanuće.
Polako sam pošo prema gradu
Očekujuć od ljudi paradu.
Al' me niko pripoznao nije,
Bože mili oprosti im grije.
Što se kralja ne sićaju svoga,
A salili nekog bakarnoga.
U sri grada spomenik mu stoji,
Ogroman je, strašan ljudi moji.
Tomislavu spomenik je kažu,
A ja mislim da mi dobro lažu.
Je l' de Frano ja sam čovik lipi,
Ne znam ko vam onog kralja slipi.
Glava mala, a velika pleća,
od čovika to je klasa treća.
Sve neredno i sa mnogo smeća.
Pokraj njega ko dvorac ukleti,
Iz kojega neka zvjerad leti.
Vidim nema nigdi trga moga,
Ni tržnice za Boga miloga.
Di se moji Duvnjaci sastaju
Di li sada malo ljudikaju?
Kažu toga više ovde nema
Mjesto nam je prepuno problema.
Duvno sada nosi moje ime,
Pa hvala vam, ponosim se time.
Kažu da ste i ratnici pravi,
Ali drugi rade vam o glavi.
Malo vas je, a ni složni niste,
Duvnjacima ti pomozi , Kriste!
Nek se site prošlosti nam davne
I povisti duvanjske im slavne.
Nek čuvaju gradine ilirske,
Spomenike duvanjske, a rimske.
Nek se vidi od kada smo svoji
Po starini kraljevstvo se broji.
Ko god oće na Duvanjsko polje,
Uvik mora biti dobre volje.
Oko polja sela su mi lipa,
Al' u gradu nešto vele klipa.
To su, Frane, moje grdne rane,
Jedva sam ti došo priko strane.
Na brdima, na povir Brišnika,
Vidim neka čudna stabla nikla.
Sva uspravna, bez lišća i grana,
Između nji žica poredana.
Gusli , Frano, malo jače gudi,
I duvanjski narod ti probudi,
I reci mu da nigdi ne iđe,
Pa će manje ljudi biti bliđe.
Neka rade na Duvanjskom polju,
Među sobom neka se ne kolju.
Više dice nek majke rađaju,
Među sobom nek se ne svađaju.
Nek ne kradu jedan od drugoga,
Nek pomažu uvik brata svoga.
Od Livnjaka da budemo bolji,
Znam da nisu oni vam po volji.
Jer je kod nji uprava i pare,
Sa kojima oni gospodare.
Pa imaju sve što vi nemate:
Trg, tržnicu i bolnicu, brate.
Ja sam tamo u bolnici bio
Nek ne iđe kom je život mio.
Vi imate što niko nemade,
Prvu krunu od hrvatske vlade.
To je kruna kralja Tomislava,
Vidiš, Frano, još je uvik prava“.
Rukom skide krunu Tomislave,
Pa je stavi pokraj moje glave,
I nastavi, kano kralj je pravi:
„Vidiš, Frano, što idu stoljeća,
Moja briga s vama je sve veća,
Deset i' je minulo odavno,
Od kad biše krunjenje mi slavno,
U Kongori ispod Vran planine,
I Ljubuše, Vranu posestrime,
Ispod Liba, dubokog starine.
Sitite se vi potomci moji,
Koliko ljeta vaš Tomislav broji,
A čelnici Tomislava grada
Naučite što je prava vlada
I kako se gospodari gradom
Dičite se samo svojim radom.
Ne kradite sirotinji kruva,
Pljačke, krađe, da vas Bog sačuva.
Ulipšajte svoj grad, svoje misto,
Da sve bude cakum-pakum čisto.
Podržite one Dobre ljude,
Pa će i grad lipši da vam bude.
Poslušajte svoga Tomislava,
Svima dajte podjednaka prava.
Neka niko na vas se ne tuži,
Nek grad bude u cvitu i ruži.
Ja ću sada češće navraćati,
Što radite ja ću vas pratiti.
I nemoj te sikirati Franu,
Pa vidite u kakvom je stanju.
Sad ga neću povesti sa sobom,
Jer se moram sporazumit s Bogom.
Ti se Frano još nagledaj svita,
Ne daj Vranjki da po selu skita.
Nek te pazi i neka te mazi,
A ja odo, sunce već izlazi.
Ne znam bi li Rožane obašo,
Il' u Buško Grabovicom sašo.
Kud god krenem sve poznajem doce,
Gdje sam nekad nakrićao ovce.
Gledo cure i sređivo glavu,
Da mi mogu stavit krunu pravu“,
To mi reče neznani junače,
Ja gudalom potego najjače.
Odjekuje selo od guđenja,
Vranjka viče vrime je buđenja.
Diž se stari i te gusle baci,
U vrtlu se poplašili vrapci.
Kakvi vrapci, Bog te ne ubio,
Pa ovde je kralj Tomislav bio.
Svašta pito i sve sam mu reko,
A sada je otišo daleko.
Tad zakuka moja Vranjka luda,
Ajde stari ne iznosi čuda.
To si sanjo, luda moja glavo,
Cilu noć si kano mrtav spavo.
Ne viruje zadajem ti viru,
Da sam s kraljem sidio na silu.
Kako će mi drugi virovati,
Kad ni Vranjka ne mere da svati.
Baci gusle i odo spavati,
I svog kralja odmoran čekati.
A vi dragi, moji čitatelji,
Sve pripuštam mašti vam i želji.
Virujte mi, ako vam se oće,
Ako neće, Bog vam dao sreće.
To vam želi Frane priko strane,
Vaša dika iz Gornjeg Brišnika.
tomislavcity.com
(čitanja 730) |
