|
 Otišo sam iz svoga Brišnika,
Spustio se do mora, dolika.
Kupio sam jedan stančić mali,
Svega imam, al mi zraka fali...
Evo mene, vašeg starog Frane,
Što ne može više priko strane,
Što ne može do Gornjeg Brišnika,
Njegova je tuga prevelika.
Pa sam, bolan, ja pod dane stare,
Uzo Vranjku i ponio pare,
Sve eure, nema više para,
Al ostala navada mi stara.
Otišo sam iz svoga Brišnika,
Spustio se do mora, dolika.
Kupio sam jedan stančić mali,
Svega imam, al mi zraka fali.
Ovdje su mi unučad i djeca,
Obađu me svakoga mjeseca.
Oko prvog kad penzija stiže,
Tad svi hoće da su didu bliže.
Bolje i to nego da ih želim,
Mirovinu svu njima podijelim.
Nama starim i ne triba ništa
Tako misle novija godišta
Bog je dao, imam ušteđeni,
Dovoljno je i meni i ženi.
U Njemačkoj što sam zaradio,
I svima sam kuće izgradio.
A sebi sam u Gornjem Brišniku
Napravio kuću poveliku.
Misleć ovdje provest stare dane,
Ali sam se zajebo jarane.
Svi odoše iz ove planine,
Napustiše i njive i stine,
Iseliše u tužne tuđine.
Sve ću vama uz gusle otpivat,
Dokle mognu moja usta zivat.
U Brišniku, nakon pet mjeseci,
Vranjki reko kruva mi ispeci,
Ispod sača u našoj sušari
Daj mi gusle da zagusli stari
Što sam čuo, što naš
narod priča
A svi znate da narod veliča.
Pogotovo kad se političi
Svi znademo što nam ne priliči.
Ne priliči, vako ćemo reći,
Što nemamo mi entitet treći.
Prid izbore Čović ga obeća
Govoreći da je u njem sreća.
Ljubić isto govorio svima
Da u ruci on već treći ima.
A Jurišić, već ga ogradio,
On je, kaže, već sve odradio.
Od izbora već godina prođe
A taj treći ni blizu ne dođe.
Zašutiše naše vrle vođe,
Jer do svađe među njima dođe.
I najgore što sam čuo sada,
Ne postoji ni državna vlada,
Zar država, oprosti im Bože,
I bez vlade postojati može.
Županija isto nema vlade,
Bože mili što fotelje rade.
Svađaju se zastupnici naši
Tko će više narod da uplaši
Oni drugi vragovi su pravi,
Naša će vas vlada da izbavi.
Dok se ovi svađaju na vrhu
Sirotinja ne vidi im
svrhu
Osim što im ležarinu plaća
Zašto, čemu, još narod ne svaća.
Inate se jedni spram drugima,
Braća braći jer i toga ima.
A inati, najgori zanati
Mogu biti neveseli svati.
Upravo se to sada događa
Jedan narod, a velika svađa.
Proradile velike
sujete,
Pa se vođe svom narodu svete.
Bože mili na svemu ti fala
I što dade ovliko budala
Samo ja sam mudar i pametan
Tko me sluša mora biti sretan.
A tko sluša one druge tamo
U propast će odvesti ga samo.
Ovako se naše vođe časte
I brkove svoje dobro maste.
Evo vidim i sada šetaju,
I ko muve bez glave letaju.
Dogovor je jučer u Mostaru
Samo da se nađu u Saraju.
I u njemu da guziče
malo,
Do naroda njima nije stalo.
Plaća ide, njima se ne hiti,
Vozaju nas, jer im more biti.
Da sam mlađi, grdna rano moja,
Ne bi oni imali spokoja.
Ne bi Frano to gledao mirno,
U žicu bi svima njima dirno.
Živili bi na kruvu i soli,
I radili po narodnoj volji.
Kom je narod povjerenje dao,
Što se vlasti nije
dokopao,
Na terenu svima zavladao.
A ovako, ko nekakve babe,
Mnogi dani prolaze im džabe.
Narod drijema, dogovora nema.
Moj narode što se čeka više,
Zar ne vidiš loše ti se piše.
Posla nema, a kruva još manje,
Svi se sele, propada imanje.
Odoše svi u druge države,
Jer ne znaju svoju da naprave.
Ostaviše polja i livade
A na tuđe odoše da rade.
Sela pusta, zaključane kuće,
Ja uz gusle dočeka svanuće.
Eto đavle, koristi od toga,
Vranjka viče za miloga Boga,
Ti si stari naskroz prolupao
Sve si ptice guslom rastjerao,
Pa ne čujem njihov cvrkut mili,
Već gudalo tvoje kako cvili.
Ne zna Vranjka, niti se dosića
Nema više ni ptica, ni cvića
Oko kuće koprive izrasle,
A sve staze u travu zarasle.
Ptice gnjizda više ne svijaju
Nit vukovi više zavijaju.
Nema ljudi, nestalo ovaca,
Samo gledaš pusti li dolaca.
Kad se sjetim što je nekad bilo,
Suze same padaju u krilo.
Tko je ovaj narod raselio,
I od sela pustoš načinio,
On nikada raja ne vidio.
Duša mi se napojila zraka,
Pa se u Split vraćam prije mraka.
Ne da mi se, noge su mi teške,
Najrađe bi ja do groblja pješke.
Bogu dušu, ali Bog je neće,
Sada znate kakve sam ja sreće.
Zove Vranjka gotova je kava,
Ne zna ona da me boli glava
Od pogleda na moj Brišnik mili,
Samo u njem mi smo sretni bili.
Sad je kasno ispravljati Drinu,
Otišlo je sve u... materinu.
Neću nigdi ja sa svoga praga,
Ostavi me moja ženo draga.
Idi djeci, idi unučadi,
Moje tijelo pusti da se ladi
Na ovome zraku duvanjskome
Što je srcu omilio mome.
U pregaču Vranjka suze krije,
Ajde stari do šale mi nije
Već se spremaj sad će po nas doći
Ta nećemo putovat po noći.
Stiskam zube i gusle ostavljam
Vama mladim još jednom ponavljam
Da uzmete vlast u svoje ruke
Ovi stari sve bruka do bruke.
Čović, Ljubić i njihove sluge
U penziju jer im nema druge
A Jurišić i njegova svita,
Od njih narod račun će da pita.
Samo inat svom narodu rade,
Lagumdžiji kade li ga kade.
Poslušajte zato svoga Franu,
Sve starkelje maknite u stranu.
Raspišite vi nove izbore
Samo mladi nek se za vlast bore.
Ja sad idem, Bože da se vratim,
Da još jednom svoje gusle latim.
Duvno moje, Brišnik ladna vodo,
Jadan ti sam što iz tebe odo.
Viša sila, nikom nije mila…
Odguslio baš u inat svima:
Vranjki, dici i još tamo njima.
Nemere vam Frane priko strane,
U autu voze ga po putu,
I sve je to za nevolju ljutu.
Al od srca sve vas pozdravio,
Vaš Frane Ispod strane, grdne rane.
(čitanja 697) |
