Tomislavcity - Tomislavgrad - Duvno

Pisma u tuđinu iz zavičaja: nadalje i u prvom redu najvolim te više…

Mate moj, dragi i voljeni, moram ti pisat jer kada me zovneš na mobitel sprti đavle da te ja išta razumim, a moram vikat, jer ti slabo čuješ, đava ti odnio oni švapski ilting, pa cilo selo zna o čemu razgovaramo. Ti jopet napravio kuću kod ceste, pa se od zvrke auta ne more živit. Ti ćeš reć što ne izađem iz kuće, odem malo gori do vrtla, ali kako ću kad uvik imam nekog posla u kući: ili mi neko dođe, ili se unuci sakriju kod mene kad ji matere, a znaš da su nam neviste Bože sačuvaj, potraju iz kuće jer im smetaju gledati one sapunjare na televiziji. Lipo je meni, triba dušu čuvat, ali nekako pusto u ovoj velikoj kući. Sve si ti svojim trudim to napravijo, i dicu si iškolo i kuće i njima izgradio, ali viruj mi, moj Mate, život nam prođe, a ja sam te se željna nagledat. U prvom redu tila sam ti reć da ti neću oprostit što me nisi prve godine poveo sa sobom u Njemačku, sve bi bilo drukčije. Sada bi nam tamo bila dica i radili bi, vako se vamo samo skitaju i čekaju da im ja dadnem za cigare, za gorivo. Nevistama daju njijove ćaće, ali teško onomu ko gleda od drugoga. Eto ti si meni čovik, Bog te duži da me raniš, a uvik sam gledala da imam svoj dinar: onde prodaj janje, pa tele, pa mliko, jaja, samo da mogu kućne potribe podmirit. Sve što si ti zarađivo ja sam ulagala u kuće i u dicu. Bilo tako vrime. Moreš se ti i ljutit, ali prije dok sam se brinula o dici nisam toliko mislila na te, sada svako malo padneš mi na pamet. Nije što ti misliš, nego nekako sinovi odoše sa svojim ženom, unuci u skaku, ja se noći sama zatvorim u kući i mislim Bože moj od onike čeljadi ostado sama. Šta da me noći zaboli, aj ti dođi do telefona, do prozora, pa viči, plaši svit. Zato ja sve nešto mislim da ti dođeš kući, da išćeš penziju, koliko ji ima luđi pa se dokopali njemački mirovina. A ti si se beli naradijo na bauštelama ima trideset godina. Sve ti tako lipo objasni njemačkim dokturim i oni će, ako imaju duše, razumit. Još im reci da sam ja vamo sama.

Nadalje, da ti kažem da ti možda ne bi ni pisala, ali nešto mi se uvrtilo u glavu da ti imaš tamo kakvu. Bili smo i mladi ,ali nikad na to nisam pomišljala dok nije umro kum Jure. Možda nisi čuo, ali na pokop došla neka starija Njemica i njezina ćer. A ta ćer ista, pljunuta Jurina Marija. I kad je ta Njemica Eva rekla da je otac njezine ćeri Jure, moš mislit tuge i još sramote. Ali šta ćeš, mrtva usta ne govore, niti se mogu svađat. Zato ti i pišem, da ne bi vrag tebe potento, pa da tamo nađeš kakvu ili da dođe za tobom. Pa ja te čitav život čekala, dicu ti rađala i gojila, taman ko što je i kuma svome Juri, i da me ti mrtav naljutiš. Nemoj Mate , mlika ti materina! Jopet ću ti pisat, nešto nemam mira, stra me.

Nadalje i nakraj ti pišem da te unuci spominju i da su te se zaželili. Pa ti gledaj doći što prija kući, ili eto mene tamo! Nemoj da ti je štogod žavo što ti vako pišem, ti znaš da si mi jedini i da te najvolim više. Neka te Bog dragi čuva, ja samo to molim, i eto ti, tako, čuvaj se svake naposti, a najskolo da te štogod ne zgazi tako gluva. More te zgazit , a ti nečut, pa štaš onda. Još bi ja tebi pisala, ali vidim da su niviste upravčile vamo, zasigur im nešto triba. Zbogom od tvoje Ruže, za ovi put.

Komentari (0)