S naman, brate, k’o s narodon, nešto definitivno ne štima i kvit!
Mo, nuti vidi…di god da ode naš isan, od susidne “dežele” do Novog Zelanda, pokaže se k’o super marljiv i vridan radnik, poduzetnik, izumitelj; uzoran i ugledan građanin, dočim tu, kod nas, u “rođenoj kući”, sve linčina do linčine, džabalebaroši, kokošari, nevaljalci, niškoristi, kak bi rekel Zagorec.
Pa, kako to, de?
Šta ima u tome stranjskom zdraku da naša čeljad tamoke propupa, procvita, prolista, oteža od plodova…?
Nešto mi tu smrdi, pa da ga…’mal ne reko’..!
Isan bi očekiv’o upravo obrnuto.
S druge strane, među političarima stvari stoje drugačije.
Nismo li priviše oduševljeni nekim od njizi, kokad će ga vani begenisat; et vice versa.
Pa, kako to, svete ti Paraskele, pitam jopet…kako?!
Šta toliko privlači “visoku politiku” (čitaj korporatiste krupnog kapitala), da uvik zabegenišu suprotno od naroda?
I da ji plaćaju suvin zlaton, a mi ji ne bi, valan, da nam ji džabe daju, Bože prosti.
Ako mene pitaš: nisu tu baš čista posla.
Svoj ti posa!
Ne znan zašto, ali kod nas, nekako, ništa nije naoposum…
Valjda ostaci komunističko-titoističke odgojno-obrazovne reforme u službi “viših ciljeva” gdje se, primjerice, etnički čistom hrvatskom življu (najskoli ‘ercegovačkom), nametalo učitelje i odgajatelje isključivo srpske nacionalnosti i drugotno muslimanske.
Hrvatske tek ako baš nema nikoga od njizi (uz obvezatan pečat u crljenoj knjižici, brez koje ‘Rvatu, ‘Ercegovcu nije bilo moguće ni grožđe prodavat kilu za kilu.
Toliki je strav bio od ‘ercegovačke nacionalne osvišćenosti, et.
Zato nam, vaktile, učitelji nisu nužno bili primjereno obrazovani, niti je bilo nužno da rade u struci.
Ma, kakvi! Jok.
Speuziš kako god, i kakvu god školu i evo te ‘ercegovačkim đacima za učitelja.
Ako si bio od onizi što znaju ljude koji znaju ljude, dovoljan je bio i kakav brzinski kurs.
(Tada, naime, nije bilo tečajeva, samo kursevi).
Šta’š se džabe mučit i gubit vrime sa školovanjem, kad i’nako postoje knjige, pa nek đaci uče sami.
Naokorič, naravski.
Sjednice CK i sve sudionike; proleterske, udarne i ine brigade; sva Titova ranjavanja; ime njegova ćuke;
koje je race; koje leglo i tako to…
Pa, šta se tu imaš obučavati?
Evo, tako se ćaća ove naše ministrice (što su je zabegenisali u Vijeću Europe) džabe mučio sa “vilozovskim vakultetom”, a potlim, ciloga vika predav’o matematiku i fiziku našizim đacima.
Plus “fizičko vaspitanje”.
Št’udi…!
Škola, škola…pa, ja.
(odnese me uma na’nu babu i ono legendarno: “auto, auto, đagodnijo…”, pa žurin nazad…)
Tako i’vo, brate…škola, škola, nu…
Samo, reko’, šta bi se isan mučijo, ako ne mora.
Kakve veze ima matematika s filozofijom, to ne znan, ali da je škola bila samo povlastica nekizi, znadem i prez škole.
Kažedu da je toja ministrica bila čudo bistro dite i da je završavala po dvatri razreda odjednoč.
Sad, nije da sumnjam u njezine intelektualne i ine sposobnosti, ma isto mi čudno što naman ni’ko nije nudijo tak’u mogućnost….
Možda bi se i među naman zalomila po koja bistrija glava; bar ipriljuba.
Nikad ti ne znaš…niti ćeš saznati ukoliko ti se ne pruži prilika.
‘Ercegovačkoj dici nepodobnih nacionalnih korijena, nije se nudilo to što se nudilo njojzi, pa tako, bi’će, i u tojem đadrijem Vijeću.
Nije da neki drugi ne bi mogli k’o i ona, ali jim se ne nudi, nu…
Nemere sve svakoga zapast, et.

Nada Beljan/Tomislavcity