Otkad je ljudi, otad je i blagdana.

‘Blag-dan’ znači odmor i odmak od svih životnih belaja – vanjskih i unutarnjih.

Počinak od nas samih.

Od stalne trke i jurtutme za nečim što nam uvik izmiče za jedan koračić (u najboljem slučaju).

Nečega što najčešće i nije ono što je baš zavridilo tolikog tutnja.

No, to najčešće shvatimo kad smo već jednom nogom na’nom svitu, štono se kaže.

Na kraju kad se i’san obazdre nazad, di’s bijo, nigdi, šta’s radijo, ništa.

Uglavnom tako nekako ispadne.

Nismo, valjda, još savladali umijeće življenja.

Nekoć ljudi nisu imali kad, od pusta tereta i borbe za goli golcijati život, a danas, zato jer ga imamo priko izma, pa ne znamo šta bi s njim.

Gledamo kako da ga ubijemo.

Ubit’ dosadu; ubit’ vrime…šta’š od njih…

Nekako se u sve to uklapa i današnje pomodarstvo praznikovanja i obilježavanja svega i svačega; koječega, najčešće bizarnoga, poput dana recikliranja; dana bolešćurina; dana ovoga, onoga, Bog te pitaj…

Nema, meščini, stvarčice pod suncem da nema svoj dan.

“Misusovo ti bilo”, rek’o bi naš narod. Šta imaš bolešćinu slavit’?”

Tako nekako dožuvljavamo i taj Praznik rada.

Ne znaš, brate, kako bi to slavio, sve da o’š.

Za razliku od blagdana, praznik je, kako mu i ime givoru, nekako praznjikav.

“Baška su blagdani”, složit će se svi.

Tu znaš šta i kako slaviš.

Sveti Josip radnik…samo ti se kaže, brate.

Em, što je svetac, em radnik.

“I još kakav radnik, zadajem ti”, rekao bi pokojni ćaća.

“Šuti čovik i radi, a ne k’o vi, stalno rondžaj i žugaj…”

Te, tako i ja.

Trknut ću, možda na gra’ u Maksimir, ali ti ne slavila ‘Prvi maj’, veda svetog Josipa, k’o Bog zapovida.

Ta neće mi ‘Prvi maj’ pomoć u nevolji, a sv. Jozip ‘oće, nu…

Ako se mene pita, više sam za blage dane, nego za prazne, et.

 

Nada Beljan/Tomislavcity