U rukama privrćem neku pozivnicu za svatove.
Pola sata ne znan otvorit, toliko je to moderno.
Živa se satra’.
Aha…znači, njojzi je ištom tricetčetri, njemu 42.
Ma, reko’, ku’š ranije, jadna ne bila…kakva je priša?!
Grdna rano, ala se vrimena minjaju!
Nuti vidi..
Kad sam bila dite, od cura se očekivalo da se što prije udaju.
Čim postanu punoljetne “toka ji se udavat”.
Neke ne bi ni navršile 18, a već bi “vrcile”, pa, ako bi se i najstarija ‘ćer udala mlada i zelena, k’o i mater joj, evo ti babe u trijesšestoj.
Šta li ti danas…u toj dobi se ištom udaju.
Naše babe bi u pedesetim već dobile praunuke.
A, muškadija…iss…bilo k’o i bilo.
Niti ih se gonjalo prije, niti sada.
Starim momkom bi ga se smatralo tek kad se počme kedžat.
Kad više “nemere o sebi”.
Di je onda bila Istambulska, majčine joj tene!
Sritnu bi curu već u devetn’estoj gledali mrko napopriko.
U dvadesetoj glasno uzdisali…
U 21oj prigovarali, pripominjali, napominjali, opominjali…
U 22oj otvoreno kudili i pritili…
U 23oj piši propalo!
O’tada se prišiva status stare cure i dozvoljavalo mlađoj sestri da skine maramu.
Da se pocuri k’o Bog zapovida.
Inače, neme’š se curit priko reda, nu.
Starija bi mogla lako ostat usidilica, pa sritnim roditeljima na vrat i ku’š onda…em, rugo, em, teret.
Triba ‘ranit tol’ka usta, moj sinko.
Nije se džabe cili život spremalo žensko ruvo.
Čim se rodi, odma igle u šake; plest čorape i tkat torbačiće i rute.
Za komare.
Nekako se i oprostilo ako bi divojka bila i poružnjikava, ukoliko ima kakvu dobru njivu, najskoli međa do…
Siromašćina se nije tako lako prašćala.
Šta’š ti ka’ se od jubavi nemere naranit’ gladna usta.
Ono, nije da je bilo milijardera, ali imat’ konja i kola; dvitri njive i kravu više, eee…
Veliko je to bilo u’ni gladni vakat, moj sinko!
Sirotinji, bez dovoljno zemlje i mala, k’o i današnjoj bez posla.
Rđavo, dozlaboga.
I danas se rado zirka u takujin, ali barem sritnim curama ni’ko ne brani curiti se kad im se curi.
Zuvar i to.

Nada Beljan/Tomislavcity