Daušni dan je.
Baba moli cili bogovitni dan.
Unučici vele dosadno, pa dodijava.
———-
– Meni mi je dosadno da stalno moliš, baba!
– Mora, bona, baba molit. Danas je Dušni dan; moli se za pokojne, a njizi ima čudo.
– Koga?
– Pokojnika, pokoj im duši. Molin za dida ti, pa za strica, za pokojne sestre i brata…
– Zašto?
– Ojmisusovo ti bilo! Pa, zašto se moli Boga, de… Da pokojnim da vični pokoj i spasenje, a živima blagoslov i zdravlje, et. Je si s’vatila?
(Kima potvrdno)
– Undak pušći zera babu da na miru izmoli još koju krunicu. Ti se malo igraj sa ‘činašim ili neščim drugo. O’š poslušat, babu, oko moje?
(Kima potvrdno, ali ostaje uz babu. Šuti par trenutaka)
– Za koliko ćes izmolit, baba…za ov’liko-o?
(Pokazuje palcem i kažiprstom broj dva, a ni sama ne zna čega je to dva. Baba joj, ne prekidajući molitve, potvrđuje automtskim kimanjem)
– Dva, jel’ baba?
(Potvrđuje, svejednako mičući usnama u poluglasnoj molitvi, nalik žuboru potoka)
– To je brzo, jelde baba?
(Baba ne reagira)
– To nije puno, ha, baba?
(Kima)
– Jel’ prošlo dva?
(Ne reagira)
– Ha, baba…?
(Bučno ljubeć kižić, nastavlja poluglasno moliti)
– Jel’ je, baba?
– Mo, šta bona?
– Prošlo dva.
– Još malo, dušo, evo samo još za pokojne s ćaćine strane… I za duše u čistilišću.
– Ha…?
– Ajti vidi jel’ ti mater pravi prvrte, mesečini da je rekla…
– Aa…?
– Baba bi tebe rada zabljovala, al’ moran još zera molit. Dušni je dan…mora se spomenut sviju pokojni.
– A, rekla si da nećeš dugoooo…khh…
– Misovo ti bilo, pa ne’š zar sad incat… Nije dugo, bona…išton san dvi krunice rekla.
– Khh…khh…
– Pa, šta sad plačeš, oko babino, aja…?
– Ja ne bi da stalno moli-iš!
– Pa, nije stalno, Bog te pomogo…pa, išton si došla babi.
– Jesi-i!
– Šta jesam.
– Moliš…uvik, uvik, uvik…
– Pa, mora se molit, zlato… Baba moli i za tebe i za ćaću ti i mater i da sve Bog lipo upravi… Zato si ti svojoj babi tako dobra. Jesi li?
(Kima potvrdno)
– Eto vi’š… I ne plačeš vika prezveze ko ona mala prijina…
– Iva-a?
– Ja, ja. Jelde da ona vika reve prezveze.
– Aha.
– A, ti nisi. Jelde?
(Kima)
– Ti si babina rađa, najdraža. Je si li?
(Kima)
– Dojti da te baba poljubi…
(Ljubi je, pa miluje obraz)
– O’š poslušat ništa svoju babu, a, lipo oko babino?
– Aha.
– Da skokneš kod prije i pitaš kad će ić na greblja…o’š znat?
(Žustro)
– Aha.
– O, lipa babina rađa, pametna i poslušna!
(Odlazi trkom)
– Polako, zlato, polako! Ne triba ti letit. Nije nikakva priša. Polako ti, de… Aj, neću li bar koju desetku izmolit na miru…

Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity