Dan ipo’ bez interneta…🥶
K’oda sam se vratila u kameno doba.
Van svih tokova.
Ekskomunicirana.
Jedina pendžerica u svit, TV.
Na svakom programu “U zdrav mozak”, al’, et…samo da “neščim zabeušiš mozak” naviknut zabavljati se šarenilom, pa kakvim bilo, k’o beba sa zvečkom.
Za razliku od nje, nije ti ni malo interesantno, ali nek ćurlika…
Ta, neš mozak pripustit’ tišini, bošslobodi, “bi l’ isan skrenijo s pameti”!
Autistični ljudi, navodno, satima mogu sidit na istom mistu, bez potribe za ikakvim vanjskim podražajima.
Žive u nekom svom unutarnjem svitu.
Osjetilni poremećaj, kaže struka.
Normalnim ljudima (izuzev majstorima joge) to, ni u namisli, ne polazi za rukom.
Zato i jesu normalni…
Što ne mogu podnit’ tišinu, mirnoću, samoću, zastrašujuće druženje sa samim sobom…
Brr…
Ako mene pitaš; nisam baš sigurna ‘ko je tu normalan.
‘Ko ima poremećaj, a ‘ko ne.
Oni koji bi “skrenuli” da im nema zvečaka poput TV, mobitela, interneta, radija, društvenih mreža…ili oni koji, zbog toga, ne bi skrenuli.
Zlobnik će reći; a, kako će ti skrenut kad već jesu?
A, što ako su tobože “normalni” skrenuli kad već mogu skrenuti zbog svake i najbanalnije iskonice…?
Kojima triba sve više i više zvečki da bi se osićali “normalno”…
Nije li to definicija ovisna uma?
Ako autizam, zbog karaktetistične odvojenosti od vanjskih podražaja, etiketiramo kao teški poremećaj ponašanja, što bi mu bila druga, oprečna, krajnost?
E, ta druga strana medalje je dijagnoza današnjeg, “normalnog” svita, kako god ju nazvali i koliko god o njoj gromoglasno šutili.
Đadra smo normalni!

Nada Beljan/Tomislavicity