Letimičnan pogled na imena prijatelja jedne zavičajne stranice odmah otkriva barem dvoje:
a) o kojem se zavičaju radi
b) o kojoj generaciji
Prvih stotinjak imena iđe, po prilici, ovako:
Iva, Ana, Jozo, Ruža, Ivan, Mara, Anđa, Ivanka, Luca, Kata, Ante, Ljuba, Mila, Stipe…
Imate tri puta pravo pogađati o kojem je zavičaju riječ.
Naravno, da ste pogodili.
A, paj’sad…
Tako biše u samom početku.
Kako je stranica rasla, eto ti i nekih
Antonela, Karolina…
O, reko’…malo smo se glacnuli!
Još kasnije stigoše i neke Ramone, Romane, Ilone, Ivone…
Tad sam se već zericu zabrinula.
Natakarin ćale da vidin “okle su toje, sve in njijovo”, što bi baba rekla.
Dijaspora, jakako.
I sve to još mlado i zeleno.
Ta neće ti se baba zvat Žana, nu.
Ujmisusovo ti bilo!
Ne bi to mogla privaliti priko jezika, pa da je ubiješ.
K’o što jedna, tako, nije mogla jednog Ljudevita zvat po imenu jer joj se činilo “nekako…šta ja znan…prikoviše smišno, zanovitno…ne znan ni sama… Mesečini, nekako, koda mu lajem, Bože prosti, kad mu kažem ‘Ljudevit’, et…”.
Jakako!
Nije li Ante, Mate ili Ivan…sumnjivo doboga.
E, reko’, da zaviri na ovu zavičajnu stranicu, velo ti bi se zadevetila.
Ma, ono što mi je stvarno za brigu nisu ta imena koja su sve zanovitnija, nego brojčani omjeri koji su se obrnuli.

Ima taj vakat da se nije pojavila još koja Iva, Ivan, Ana ili Ante…
Ni za lika!
Sada samo dolaze toja moderna, sve neizgovorljivija, pa se ulovim kako, ko dosadašnje babe “pismo prispilo iž Nemačke”, slovkam:
Joo-sii-paa – JoZipa
Fraa-noo – Vrano
E, reko’ da im se pradidovi dignu pa ih upitaju kako se zovu, a oni odgovore…štat’ja znan…
Huanitta, Violletta, Anttoanetta…
(sve dvojstruko i trojstruko “t” i “l’),
velo ti bi se nakostrušili…
K’oda ih sad čujem:
“Mo, učijeto ste nadili, a…kako’no reče…?”
Poneki ljubokrvniji bi se zaintačili, pa se vrcom vratili oklen su došli.
“Neću Uanitu za unuku i kvit!”

Ako mene pitaš; nije im zamirit.
Nezgodno je, brate, kad vlastitom unuku ne znaš izgovoriti ime.
Jakako, već nezgodno, nu…

Nada Beljan/Tomislavcity