Bio jednom jedan kra-a-lj! – poče baba, kad se unuka nije zaustavljala plakati ni nakon uobičajenih tetošenja – Imo ti on ćer. Jedinicu. Lipa ki sveta sličica, ali bila, kažu, prikoviše prgova i oola, boš ti lipi sačuvaj.
Unuka umah prestade plakati. Na spomen lipe kraljevne uvik bi je “popale ježurine”, što no baba veli.
– Kad je došlo vrime udaje i stali dolazit prosci… – nastavi ona – sve redom kraljevi, bogatuni ko i ćaća joj, ali ona ti ne tide ni čut. Sviman se pošpiljivala i svakomer nalazila mane.
Ovi joj debelko, oni lotro, ovi vaki, oni naki… Niko živ ne valja i kvit.
I šta j ti bit… – zastade na trenutak poradi dramatične pauze – Ćaća joj se najpotlin zdunu, pa je stade pcovat. ‘Nemeš se – veli – tako svakom rugat, Bog te ne ubiće! Osta ćeš usidilica, pa di si undak prispila!’
I sve tako…
Ona digla nos, ko ti je ko ona. Ne benda.
Ćaća joj zapriti da će je zauzinat dat prvom koji naliđe, pa bijo ga kralj ili sluga, pripeli joj.
Kad sutradan baš nališo niki prosjak i kralj joj veli da se prti i iđe š njime.
Unučica se strese s uzdahom zaprepaštenja kojim joj sjevnuše razrogačene oči.
– Plinseza..? – prošapta bojažljivo stavljajući dlan na usta, zgrožena mogućnošću da jedna kraljevna ode za prosjaka.
– Ja, ja. – uživila se baba uživajući u njenoj prepasti – Pa, tako joj ćaća zapelijo. Jerbo je bila pogana. Razumiš!
Unuci to ne biše dovoljno uvjerljiv argument. U njenoj dičjoj mašti princeze se ne udaju za prosjake, što jasno iskazivaše napućenim usnama u znak teškog negodovanja.
– I štaj ti bit… – nastavi baba, ne hajući za nijemi protest – Ona udarila u krivljavinu. Viče: – Neću! Ćaća viče: – Oš, oš! Ona jopet: – Neću!
Kralju ti dokundučilo priknadanje, pa ti lipo posla sluge po šćap – da je išibicaju ne posluša li.
Malecka razjapi usta kao da je dočula za smak svita.
Ta, tko je vidio da se princezu bije..!
I još šćapinom, ko najobičniju drtesinu, bezglasno urlaše u njoj neizrecivi očaj.
Mudrica baba svojski je koristila tu činjenicu u edukativno-odgojne svrhe i za, ni malo suptilno, nametanje strogih stavova o neposlušnoj dici, pa bila ti ga stoput kraljevska. Domaća priča, domaća pedagogija, nu.
– Sluge jedva dočekaše da trknu po šćap. – nastavi nizati – I ne biše joj druge, veda poć s tojim prosjakom. Šta će drugo!
Unuka se vidno smrkla.
Nije joj bilo zamislivo, niti dopustivo da se s kraljevnama tako ophodi. A, baba nastavi;
– I odvede je on na selo di morade rmbat ko i sve druge žene: must krave, plest čorape, mest mliko… – vezla je nemilice.
Spazivši da bi unuka lako mogla “udrit u krivljavinu”, požuri se napomenuti kako “imade nešto što ona, (brimceza), nije znala. Nešto skroz, skroz dobro”.
I odmah živnu nacikla nada pokunjene unučice.
– Toji ti prosjak, bona, zapravo nije bijo prosjak… veda kralj.
Malecka ispusti takav uzdah udivljenja kakav mogu iskopati samo dica.
Kao da je osobno dobila kraljevski život na nebeskoj lutriji.
– Je l plavi klaj!? – priupita da ne bude zabune.
– Pravi pravcijati. – mirno će baba.
Ditetu pade kamen sa srca kao da se, ni manje ni više, radi o njenoj vlastitoj sudbini ili barem nekoga jako joj bliskog i dragog.
– Tijo je čovik naučit pameti. Da ne bidne više nako osorna i oola. A, kad je lipo postala naoposum, undak joj kaza istinu. Ko pametno čeljade, nu.
Unučica pljesnu rukama, vrpoljeći se od uzbuđenja na babinu krilu.
– Tu ti ona stade skričit o dragosti… mal joj svist nije zašla. I eto ti.
O tad ti se više nikom nije rugala, ne boj se!
Eto ti, oko babino.
Viš kako se ne valja rugat, veda uvik triba bit naoposum.
– Ja san, baba, oposum! Je l de baba? – zabrza unučica žustro, da ne bi, ne daj Bože, i ona završila s kakvim prosjakom “ko toja brimceza”.
– Misusovo, jakakva veda naoposum! – razvuče baba pokazujući da je drugačije tobož nezamislivo.
U sebi se, međutim, veselila što je uspjela vrlinu poslušnosti spram starijih istaknuti kao nešto najvažnije u životu.
Nedosanjani san svih baba pod suncem.

Biralo me/Tomislavcity