Krasotica i zvir
Jurcajući za šarenim leptirom ili šaka-bakom, mala se unuka spotakla i pala.
Razliježe se plač od kojeg baba protrnu. U tren oka stvori se pored nje.
– Ajme meni, je si se ubila, sritna sritnice?! – zajauka i odmah doda – Ššš… Ne da baba, ne da baba. – šaptala je uzevši ju u naručje, zahvalna Bogu što “nije ništa bilo” – Ššš… Nije ništa, oko babino, samo si malko očeprljala kolino. Proće to. Daj da baba poljubi. Eto. Ššš…
Kako se dite nije zaustavljalo, a u travezi, ko za inat, ne biše ni jednog bombona ili karamele, dositi se priča znajući koliko ih voli.
– Saće to proć oko moje. – ponovi uvjerljivo – Oš li da ti baba priča priču? A? Je l oš?
Koliko god ju bolilo, unučica ne mogaše odbiti takvu ponudu. Ta, ne događa se baš često da se baba sama nudi za pričanje.
Naprotiv. Koliko li je puta oplakala zbog toga što ju nije mogla nagovoriti da priča.
Brišući suze kimnula je potvrdno i bol je već znatno uminula.
– Koju oš? – upita, kao da ih znade na tisuće. Nije zapravo znala ni jedne, nego se najvećma služila lukavstvom puštajući da unuka sama ispriča, a ona bi samo ponešto nadodavala.
– Jepotica i zvel. – tiho izusti mala oboriv pogled kao da se srami tako zahtjevne priče.
– Lipotica i zvir? – ponovi baba – Toju oš?
Dite opet kimnu.
– Jel no to ona što je… – zastade očekujući pomoć.
– Sto se udala za zvel, pa se on pletvolio u plinca. – zabrzeta uzbuđeno, šireći oči i mašući rukama potpuno zaboravljajući da je do maločas “ronila suze ko krupa”
Baba se dositi da je načula štogod iz “tojeg crtanog” koji je dite često gledalo dok bi ona plela.
– Aha-a. Toju oš. – reče uvjerljivo.
“To b ti reko da baš toju ima u malom prstu”.
I krenu dramatičan ton:
– Vako ti to biše…
Namišćajući se na babinu krilu da joj koja rič ne promakne, malecka je već bila zaboravila da je pala, “da se ubila i malo očeprljala”.
– Toja ti divojka bila kršna ki jabuka. – vezla je baba – Prva cura u selu, kažu. Pivana cura, što no se reče.
Kakvu god bi priču pričala, babi je misto radnje bilo selo, pa bila ti ga priča o običnoj divojki ili brimcezi.
– Mo, ni joj je bilo ravne, et. – nastavi u istom tonu – Kad bi za dernek šetala, svi bi se momci okrćali za njom, bona. Tako je bila kršna.
I jednoč je tako spazijo niki gadonja.
Bijo gadan ki vuk, štono se kaže. Zato ga i prozvali zvir. Jerbo je toliko bijo grdan. I šta j ti bit…
Zamirijo on divojku i oće je nazor ženit. Ona neće ni čut. I tu se priknadali, priknadali i najpotlje, on je jami za ruku i vrcon svojoj kući.
– U dvolac! – ispravi je unuka uzvikom.
– Ja, ja. Sritna cura u žalbu. Priklinje da je pušći kući, al džabe ti. Ne benda on.
I šta j ti bit…
Vidi cura odnijo đa šalu, pa se stane potvarat da, ko tamađoje, pristaje ostat š njim.
Uzme ti metlu i počme tobož mest po kući.
Njeme drago, mili Bože, pa ti se nako izdrepijo na kauč ki beg.
Kad…
Zamanu ona onom metlom; zalandra ga po obrazu onim plisnom, pa biž priko vrata.
On javuče da ga je oslipila, da je prezobrazna, pa nako obnevidijo da će se dignut, kad li se skondrlja strmu, na zemlju.
Ubijo se dobro, pa javuče na vas glas.
Divojka se pripala da je ništa slomijo i da je ona kriva, pa se vrati i reče da nije tila.
Biše joj, sritnici, krivo što je to uradila, pa se sažali i poljubi ga u obraz.
Kad najednoč…
On ti se pritvori u najlišpeg momka.
– U plinca! – viknu mala kojoj, za razliku od babe, ta činjenica očito biše od naročite važnosti.
– Ja, ja. U brimca. Cura se zadevetila, zakrstila… Stala nako i gleda u čudu. Nemere virovat…
A, on će ti njojzi da ga je neka višćica ko bila začarala i da je sad raščaran.
Jerbo ga je lipojka poljubila. I eto ti…
– Oni su se ozenili, jelde baba. – napomenu uzbuđeni glas.
– Ja, ja. Oženili, jakako. Di će pušćat nakog momka, nu.
– Plinca.
– Ja, ja. Brimca. Odman se to, bona, navistilo. Odman spremaj svatove. Nema se šta čekat, nu. Taki momak. Brimc, počem. I eto ti.
Da se nije sažalila nad jadnikom… – raširi ruke i zašuti puštajući da unuka sama dovrši misao.
– Njega je vesisa bila zašarala, jel de baba? – priupita mala nakon kraće stanke.
Prvotnu uzbuđenost biše odminila sigurnost nekoga tko je sve shvatio i sve znade.
– Ja, ja. Višćica, bok je smejo, ja ko drugi, nu.
Još malo je dite u tišini razvlačilo babine “činaše” odajući da sređuje neke duboke utiske koje je utisnula netom ispričana priča.
‘Samo da se prikoviše ne nameči na toje iskonice’, pomisli baba, milujući je po kosi.
Ovaj put je morala pričat jer se dite dobro udarilo, ali ne smi ju prikoviše namečit. ‘Ko bi njojzi priča napripravijo, žalosna ti majka!’, zaključi nadajući se da se, uz Božju pomoć, neće više dogoditi kakav belaj, pa da “jopet sama moradne predložit toju iskonicu”.
Biralo me/Tomislavcity