Bijo, kažu, neki mlinar… – započe baba otežući slogove – Mlijo ti on čeljadim žito u mlinici. Za kruv. Ni ti je vaktile bilo trknut u zadrugu po kruv, veda svak peko kruv o svog brašna, znaš.
Unuka joj se već bila udobno ugnjizdila u krilu, pa samo kimaše glavom da ne bi kvarila dojam.
– Imo ti on tri sina… Kad je bidan umro, sinovi će ti ko podilit među se imovinu. Jednoga tako dopane mlin, drugoga magare, a trećem, najmlađem, šipak, s oproštenjem.
– Nije, nego macka! – podiže malecka ton umisto one pločice za “ispravak netočnog navoda”, kakvom stalno mašu saborski zastupnici.
– Mo, štaš od mačetine, bona, veda je još šopat prezveze. Samo trošak.
– Ali, ali… – bunila se dalje – on je, baba… macak je, je…
– Mo, znan, bona. Vego ti kažen kako je toji sin spočetka mislijo, dok još nije ništa znajo, nu.
Ono, nije da nije dobro lovijo mišove, al ipak je teret…
– On je, njemu, njemu…
– Pomogo mu potlje da postane kralj, ja. E, reko da je meni takog mačka, ja bi odman tebe za brimceze.
Unuka se smijuljila ne pritiveći se babinoj ideji.
– I ne bi je bilo kršnije, vala! – obujmi joj glavu dlanovima milujući rumene obraziće.
Kao svaka curica zadojena bajkama i ona je maštala o princezama i kraljevnama kojima bajke vrve, pa joj se babina mašta ne učini toliko smionom i ludom.
Za razliku od babe, ona je odrastala uz čudesni svit bajki i crtića, pa je ne samo virovala sve to, nego i sama očekivala kakvo slično čudo.
I zašto ne, na koncu konca?
– Zasto mi, baba, nemamo macka? – baci se dite na prokrčivanje puta do svojih fantazija.
– Mo, imali smo niku mačetinu prije neg si se ti rodila, al to se bona ulinilo, pa ne bi ti to ulovilo miša sve da joj se izdrepi prid šapama, et. Pogospodile se i mačke ko i čeljad. Daj im sve gotovo. Iz zadruge.
– Ko Tom i Zeri?!
– Mo kakav te Tom i Đeri! Ni ti je se toja mrdala dalje o šporeta. Uprećaj se pored lugare i povazdan predi. E, reko – lako ti tako bit mačka! A, od pusti mišova nemeš krećat.
– Di su misevi…? – poskoči dite nagonski.
– Mo, manjka ti ji u podrmu, u pojati, u trapu… Ne znan di ji nema. Al, neće ti se današnje mačke ni trcit mišova, veda oće salamu iz zadruge. Eno, ko i čeljad.
– Ha?
– Sve redom postalo gospocke guice. I čeljad i marva.
Na spomen “proste riči”, mala se zakocenu od smija, ponavljajući dvatri put: “guzisa”.
Od puste dragosti skroz smetnuila bajku.
Baba je iskoristila Kairos prihvaćajući smij i šalu u vezi “proste riči” – samo da se more što prije kutarisat pričanja.
– Pa, ja, bona. Ni mačke ti više nisu ko što su bile. Sve se to pogospodilo. Da je kupit gotovog miša u zadrugi, možda bi se i prigele. Vako… Ni čut!
Dite se skoro upiškilo od smija (da prostite), pa baba morade “itno” intervenirat.
– Đadru i mačetine! Upiša mi se dite! – progunđa tegleći je do wc-a ne bi li se spasilo što se spasiti dade. Nije bilo vajde, al ajd… Barem se kutarisala đadrijeg pripovidanja.

Biralo me/Tomislavcity