– Oš li onu o jednom caru što je odo okolo gol golcijat? – predloži baba nakon što je unuka molila da joj priča tamo neke priče i crtiće za koje nit je čula nit marila.
Unuka začuđeno raširi oči, stavi dlan na razjapljena usta iz kojih se probijao smij i kimnu potvrdno. Kao i svoj dici, svaka je priča bila dobra. Pa, ipak priuputa babu zašto je car hodao gol.
– Čućeš! – odgovori baba kao pravi majstor drame – To je bilo u nekoj dalekoj zemlji… Davni dana je to bilo… Š njime živile njegove sluge što su mu kuvale, prale, šivale i tako. A, toji je car, kažu, bijo veliki gizdovan, pa su mu svaki dan morali šivat novo ruvo.
Mo, satrla se čeljad šivajuć, et. Jedva što su dovršili jedno, on oće novo. I tako stalno dok njiman jednoč nije dokundučilo, pa smisle kako da se kutarišu tolikog posla.
– Kako!? – požurivaše unuka.
– Saš čut. Reknu ti oni njeme da postoji niko ruvo po zadnjoj modi, ali da je to toliko moderno da se zatucanom narodu more činut ko da ga i nema. Toje robe, čuješ. Pa, da bi mu se ko mogli rugat. I reče ti on da oće vidit tojo novo ruvo. Oni kotamađoje donesu nevidljivo odilo i stave ga, tamađoje, prid cara. Vidi car da ništa ne vidi, a ne tide ništa reć. Da ne ispadne glup ko seljaci, razumiš.
Dite je napeto slušalo makar ništa nije razumilo, no baba je tako živo opisivala da je pobožno šutilo bolje nego u crkvi.
– I tako mu sluge tobož obukoše to nevidljivo ruvo i stadoše ga valiti kako je uredno, vedanako… Šprdaju se š njime, bona. A, on ti ne svaća. I šta j ti bit… Krene on kroz narod tako gol golcat…
Unukin dlan opet instinktivno krenu put usta.
– Pusti narod se strko. Misle da je car sašo s pameti. Ali, prid njim iđu sluge i viču da se svi poklone caru koji da tobož na sebi ima novo, čudesno ruvo.
Narod se poplašijo da ji ne išibaju, pa se klanjaju, a potajno se zgledaju. Di se neće zgledat, misovo ti bilo… Vide da je gol ko od majke rođen, nu. Ono mu gujice smežgurano… – nije dovršila misao jer je unučica tako prasnula u smij da se sva povijala i izvijala, pa se skoro skondrljala s babe na zemlju.
– Da bi je uvjerila kako to nije izmuslila baba nastavi misao.
– Pa, ja, bona. Car već bijo đuturum. Star. A, znaš kako je kod đuturumčadi sve smežgurano, nu, pa i guijca.
I opet je morala čekati da se unuka zaustavi smijati riči “gujica” koja joj biše neopisivo smišna i prosta, ma koliko puta je čula.
– Tako bi se i oni ljudi smijali ko i ti, ali nisu smili. Da ji ne odvedu u ćuzu. Zatvor. Ali počelo vikat neko dite: “Caru se vidi gujica! Caru je gola gujica!”
Dite se sad zakocenulo od smija.
Kad se malo zaustavila, baba nastavi.
– Straža poleti za tojim ditetom, ali tada viknu i drugo i treće i svi najdnoč počeše uglas vikati i upirati prstom u cara. Neki ga i plesnuše po goloj gujici, neki šćinuše, neki opandrčiše šćapinom… Tako svi navališe na njeg, jedva izvuče živu glavu.
Unuka se više nije smijala.
– Potlje toga, car kazni toje varalice, a on se zavi u kožni gunj i vuneni pas da mu što prije modrice po gujici zarastu. I više ti ga se nije gizdo, ni modiro. Skroz se, bona, opametijo i postajo – kažu – skroz salalom i naoposum. Najbolji car, et.
Mala je šutila duboko dišući. Bilo je razvidno da je “uvatila” ono bitno. Htjede još nešto izustiti, ali se zaustavi spuzavši s babina krila. Iza zida kuće spazila je mačku i potrčala joj u susret.
Biralo me/Tomislavcity