Puna dva dana nakon što se baba smijala “čizmetinama” njene Palčice, unučica više nije “čudo, čudo volila svojoj babi”, kako je, sugestivnim pitanjem, iz nje stalno izvlačila.
Kad joj je to, napokon, pošlo za rukom, makar i samo neuvjerljivim kimanjem, nije se usudila tako otvoreno smijati bajci koju je netom predložila.
A, nije ni dite baš manito, pa je i ono nekako bilo svjesno te prednosti koju ima u šaci.
– Vuk i sedam… Nisan te razumila. – reče mirno na uobičajenu zaminu i gutanje i slova.
Ona ponovi glasnije, kako to rade dica ne shvaćajući kako nije stvar u glasnoći.
– Sedam kolzica! – podviknu.
– Kolzica…?! – ponovi baba upitno.
– Kolzica-a! – povisi za jednu oktavu – Bila je ko-oza i…
– A-a-a… – dositi se baba – Pa, što tako ne kažeš. Koza i kozlići.
– I vu-uk! – požuri mala.
– Ah-a-a. Ma, da to nisu bili janjci, a? Mi ti baš nemamo koze.
– Kolzici!
– Dobro, nu. Šta odman vičeš. Baba lipo pita. Jerbo mi imademo samo ovce i janjce. Sigur je toja priča negdi iz Zagore. Tamoke ti imade i koza i magaradi i… A, znadeš li ti di se sve koza more uzverat, a? Ni đadri je ne bi ujtili, neta l vuk.
Popnu se, bona, na vr vrce kakve oštruljaste bovanice… Naćule se na vr vrle, ki da su tice. Pa, reko… Prije bi se vuk ujtijo janjaca, nego njizi.
– C… – uzdahnu mala nervozno, lupivši nogom o zemlju.
– Dobro, dobro… Aj, pripovidi ti babi. Šta je bilo… Pojde li vuk kozliće, kad je već omeračijo? – lanu kako bi privela priču kraju prije nego je započela.
– Ne-e-e! – ciknu dite i ljutito zašuti sklopivši ruke s karakterističnom grimasom prisilnog sustezanja od plača. Samo što nije “udarila u krivljavinu”.
– Eto đadre i vuka i kozliće i janjce! Evo mi dite ocviliše! – prijekorno će ona, kao da su joj stvarno oni, a ne ona sama, ocvilili dite.
– Doj ti da te tvoja baba zera cunina na kolinu. Opa! – podviknu sidajući ju i prije nego je dala pristanak. – Neda tebe tvoja baba, ni vuku, ni lisici, ni nikome! Evo, vako ti je to bilo s tojim vukom… Sa j tebi tvoja baba sve lipo pripovidit. – reče dramatičnim tonom koji ni jedan crtić ne može doseći.
– Tog ti je dana, tokalo toje kozliće da bidnu sami samcijati… Prez matere. Koza, ko koza… Mora se malo prndecat po brdu; brstit lišća i tako… Da imadne dosta mlika za kozliće, nu. I tako ji ostavi sa-ame samcijate.
Malecka je širila oči već prema modulaciji glasa u čemu baba biše pravi majstor.
– A, oni, nako malešni i nejaki, i o sebe plašljivi, udri u revljavinu. Nako ko ti kad se štogod ljutiš. – nasmija se i nastavi – I šta j ti bit… Kaže jin mater, da se dobro zakrakunaju, pa ako naliđe vuk da ne otvaraju ni za živu glavu.
I da će ga odman pripoznat po crnim šapama. Tako jim pripeli i ode.
Nije ni zamakla iza ćoška, kad eto ti pobre…
– Haa… – ote se maloj.
– Vuk. Velika vučina, bona, samo da vidiš… Imade ko tele. Vlikački. – pokazuje dlanom iznad zemlje nerealnu vučju visinu, dramatike radi.
Unučica iskolačila oči. Brige je što u crtanom vuk nije ni približno toliki. Glavno da je napeto.
– Ujti ti on za bravu, kad… Zakrakunato! Vidi pogrda da ni koza nije luda, pa se stade potvarat da je, ko tamađoje, mater. Ko tobož zaboravila ponit ključe, pa se časkomice vratila. A, oni vide crne vučje šape, nu.
– A, vuk je, on je, je… – zabrzeta malecka pokazujući gestu farbanja šapa.
– Ja, ja. Tako ti on zaburijo šapu u klak – kreč… Ono bilo što se kreče zidovi. Kad… banu ti koza. Odman se dositila jadu, pa kako je bila dovukla velku granu, ujti ti ona š njome mlatit vuka.
Prokidiva pogrdu po povoru; sve ovda oću, ovda neću… Pribila ga na mrtvo ime, et. Kako neće, bona, kad je grana bila od šapurine.
Znadeš li ti kakva je šapurina…? – upita uzgredno unuku koja je slušala razjapljenih usta – Trn na trnu, eto kakva.
Od puste napetosti dite suspreglo disanje, najskoli kad je baba, uz glasnu jeku, demonstrirala žestoke udarce granom po vučjem povoru, toliko živopisno da se na svaki udarac užimala u ramenima i treptala okicama kao da ih fizički može ositit.
– Je li ga ubila? – izusti uzbuđenim šapatom kad je babi više rame otpalo od udaranja nevidljivom granom.
– Nije baš na mrtvo, ali ga je tako nadekala da se jedva jedvomice odvuko u svoju logu, tamoke u planini. A, kašnje pobigo na drugu planinu. Što dalje od bisne koze. Eto ti.
Mala je šutila zamišljajući sve te scene od kojih joj je krv brže kolala, a jezik se svezao.
– Nema bona s materama šale, pa bila ti ga koza, ovca ili čeljade… Kad su dica u pitanju, moj sinko, dobiju taku snagu ki, ki… Ki Samson iz Biblije, et.
Dite je šutilo dišući neobično duboko.
Još uvik je valjda negdi vidilo scenu razgoropađene koze kako šapurinovom granom nemilice prokidiva vuka veličine teleta, pa je sve ostalo oko nje iščeznulo.
I baba i sve.
Tako to baba živopisno ispriča kad želi povratiti status naj-babe kojoj unuka “čudo, čudo voli”.
Biralo me/Tomislavcity