– Ajde baba, plicaj Tli plasisa.
– A…?
– Oni sto gladiju kucu i, i… dođe vuk i… on ji oće poist…
– Tri praščića, je l?
– Aha. – zabrza unuka ozarena – Ja volim taj sutani.
– Crtani!? Pa, ko je vidijo da kezmići ziđaju kuću, bog te pomogo, de?!
– Pa, je-e…! Oni gladiju kucu i, i…
– Mojde bona, nemoj sanatat! Kezmad imadu krnčak, a ne… I ne ziđaju oni, veda gazda.
– Jesu-u- u! Oni su, oni… I vuk vako, vako… – snažno puše prema babi dočaravajući kako je vuk otpuhnuo kuću – i slusi im kuću-u.
– Ujmoca i Sina… Pa, kakva je to kuća, de… Od kartušine, šta li? I kako će vuk puvat kad nema usta, veda njušku?
– Ne, baba… To je, to je… od slame kuća i, i…
– Od slame?
Unuka kima mašući rukama ne bi li se brže i bolje prisjetila svih materijala od kojih su “kezmići ziđali kuću” u crtanom koji je gledala.
– Nu… Nemere cili krnčak bit od slame, bona. Valjda samo krov.
– Nije! Je! Od slame je-e! – povišenim, poluplačljivm tonom upozorava babu da je prikardašila.
– Aj, dobro. I šta biše?
– I vuk… on je njima lekao…
– Ko?
– Vuk je lekao da, da… Da će ji poist.
– Vuk?!
– Aha.
– Govori?!
– Aha – brzeta – on je lekao da, da…
– Pa, kako će vuk govorit, nalet te nebiće, de… Ta, nije vuk isan, pa će govorit!
– Pa, je-e-e! Vidila sam na teve-e-e!
– Mo, đa ti teve, viš da ižinjavaju, bona. Pa, je s ti ikad čula da živinče priča, de? Ovca, mačka, pas…je s ji ikad čula da pripovidaju, vako ko ja i ti?
– Pa, pa, pa… To je sutani-i!
– Nu… Kažen ti ja da su crtani prezveze. Akasta prave dicu manitom. Di će vuk pričat…? Ili kezme ziđat kuću, bošsačuvaj! Krstin se ja o takizi iskonica.
– A, da-aj, khh… Plica-aj!
– Ne zna, bona, baba toje budalašćine. A, šćete velike što ne zna. Taman dobro.
– Kh, khh…
– Nu… Ta, neš mi sad žalit! Baba ti ne gleda toje crteže, bona, pa kako j znat, de?
– Znadeš! – odsječe ljutito.
– Ćorio, neću, ko znade, et.
– Zna-a-s! Kh, khh…
Baba je poznavala sve stadije prije nego bi unučica “očepila revat” i obično bi ju uspila zabeušit prije toga. Ovo već bijaše opasno blizu, pa se latila poznatog protuoružja – izazivanja krivnje.
– Nu… Neš zar svojoj babi plakat…? A, babu ti i nako boli glava i mora pit praškove, a ti još žališ…
– Khh…
– Tebi će tvoja baba ispričat o svetomen Leopardu, bir me glava zera mine. Je l oš da ti baba toju priča? O sveton Leopardu Mandiću.
– Ne-eću! – protisnu inatljivo.
– Nu. Pa što, bona, neš? On ti je bijo velki svetac. Samo da čuješ kako je…
– Ne-ću-u! – povisi još malo ton dodajući više žestine.
– Pa, dobro, nemoj ti. – baba će pomirljivo.
– Ocu tli plasisa.
Oči su se već podlile suzama, pa sritna baba biše na sto muka kako i čime da je podmiti. A, u džepu traveze, ko za inat, ni jedne karamele.
Biše joj poznata njena nepresušna želja za “tojin iskonicama” koje nit je znala, nit je marila doznati, a dite ko dite…
Kad nešto zavre, nemeš se lako kutarisat, pa da si stoput baba.
– A, znaš ti šta sam se ja sitila… – šutila je trenutak. Unuka isto. – Meščini da dugo nismo pravile pitu, ja i ti…. Jelde da nismo? Baš sam te tila pitat oš pomoć svojoj babi razvlačit tisto s kalagijom? Nako ko prošli put.
Na spomen kalagije, maleckoj su oči zasjale, ali nije to odmah željela pokazati. Tek nakon što je baba još jednom priupitala:
– A? Jel oš?
U znak pristanka, šutke je prihvatila ispruženu ruku i već nakon dva koraka žustro tumačila kako ona znade “plavit pitu”, tražeći babinu verbalnu potvrdu: “Jel de da znadem, baba?”
A, kad završe s pitom, morat će baba reć jednu krunicu na čast svetog “Leoparda”, vala, da se dite ponovno ne dositi đadrije priče o “Tri kezmića”.
Biralo me/Tomislavcity