Sva ozarena stiže baba s rane mise i odmah se pohvali da je donila “Naša ognjišća”.
– Aa, zato ti sva sjajiš. – našali se unuka – Uspiješ li štogod pročitat ili samo gledaš slike?
– Jašta već pročitam. A volim, stro, i pogledat slike pratara, časni, svetaca, pa crkava…tako, svašta po malo.
– Aha.
– Isan se zera zabljova, a i proslovka se štogod.
Smijući se unuka joj uze “Ognjišća” iz ruku, ovlaš prelistavajući.
– Koliko ti triba da pročitaš jedan, vaki članak? – pokaza na omalen tekst.
– A, ko da ti niko gleda na sat! Kad pročitam, pročitam. A, nu što je toja časna kršna. – doda pokazujući prstom na fotografiju časne sestre, na stranici.
– Suvišna napomena.
– A?
– Pa, tebi su sve časne i svi pratri kršni.
– Pa, jesu.
– Eto.
– Iđemder se prislačit, pa ću undan na miru sve prigledat. Ne mogu u misnoj robi.
Babi je oduvik blagdan kad stigne novi broj “Naših ognjišta”.
Onda ih toliko temeljito i pomno prigleda i toliko puta vraća na neke fotografije koje je posebno zabegenisala, poluglasno slovkajući naslove pored njih, da se, po svim kriterijima, slobodno more pikat ko da ih je pročitala od korica do korica.
Ona je to tako i doživljavala, pa ako se, uz sve to, zatekne i kakva sličica iz njezina sela – vau! Svetkovina za sva osjetila.
Unuci biše drago zbog nje.
Znade ona i za druge crkvene časopise, ali “baš ka su Ognjišća”.
Ta, nije džabe svaka kuća u selu na njizi pretplaćena.
A, i ime im nekako lipo.
I prolitni dan biše lip kad unuka izađe doviknuv pozdrav babi.
Babina radost nekako i nju obuzela, pa ju, ovaj put, smetnula pitat “po kom je izašlo vanđelje”, kako je to, šale radi, činila od kad se bacila na pisanje diplomskog rada o pučkoj pobožnosti za koji joj baba bijaše korisnija od knjiga.
Zapitkujući je o svemu i svačemu, zgodno je spojila ugodno i korisno; ozbiljno i opušteno, a, uz sve to se uvijek od srca nasmijala, zahvalna nebu na tom neprocjenjivom daru u crnom šudaru.

Biralo me/Tomislavcity