Zagledajuć pomnije u ljude i stvari, učini se nekako kao da je čovik s tog mojega kršnog krša, baš uneku nalik nati krš.
Podjednako kršan, gord, čvrst… i podjednako tvrd, škrt i surov, za onoga ko ga nije dobro “uvišćo”.
Iz’vog jednog blica zaustavljenog vrimena, tamo negdi davni dana, kad se iz tog krša tek počelo odlaziti trbujom za kruvom, zabiluženog okom kakvog starinjskog foto-aparata, dade se čudo toga iščitati, očima koje vide “dublje od pukog kadra”.
Siromašćina i neimašćina vidi se golim okom.
Ono što fizičko oko ne vidi, jest dirljiv oproštaj sina i matere, koja valjda cilu noć oka nije sklopila spremajući mu ovi siromaški kuver i torbu, povirujuć u njih bezbroj puta, mozgajući šta bi se još moglo i tribalo spremit.
Da sinu štogot ne usfali u tuđini.
Znam po svojoj materi koja cilu noć oka ne sklopi ni kad se sprema na obični pregled kod dotura, pa di neće kad otpravlja sina u tuđi svit.
A, onda, kad dođe vrime rastanka, zateče se zbunjena.
Skameni se i zanimi…
Pa se ni pozdravit ne umije, od puste pomutnje.
Ruke, koje su cilu bogovetnu noć, još ponešto brižno dodavale i tutkale u sinovljev kuver, sad zbunjeno vise, klonute uz tilo, bez snage; u prepasti i nevjerici, kao da još nisu shvatile da je sudbonosni čas stigao.
Da bi tribalo privinuti, zagrliti, stisnuti… Oko zasuziti, kako to čini čim sin zamakne iza kuće.
Toliko osjećaja, valjda, nahrupi odjenom u to, zebnjom i tugom, stisnuto srce, da se ne umije s time nositi.
I uvijek ga jednako iznenadi taj sudbonosni trenutak rastanka, na koji se danima spremalo.
Pokosi ga ono: “Ajde, majko…zbogom!” uz oni pokret glave za oproštajni poljubac.
Milijun nježnosti, bojazni i blagoslova, koje bi rada izreklo u jednom dahu, zapne u stegnutu, suvom grlu, pa, najčešće, ne protisne ni jedne.
Tako zbunjeno usudom, koji je kucnuo, nijemo podmetne obraz, kao bez sebe, a bespomoćne ruke, bespomoćno vise kao nečije tuđe.
Pa i jesu tuđe, u trenutku kad je srce izvan sebe pred neumitnošću rastanka.
I dok površnu, nevičnu oku puki kadar može djelovati prilično ravnodušan, pa i hladan…mi s dušom krša, znamo s koliko se dirljive nježnosti, pomišane sa strahopoštovanjem, ispraćalo svoje sinove i muževe u “bili svit”.
Ljubav ima bezbroj lica, a ova, ovjekovječena u ovom trenutku rastanka, dira srce daleko više nego neznamtijakakvo nježno grljenje.
I baš zbog tih bespomoćno obišenih ruku koje je čas rastanka zbunio, prepao, oduzeo, ukipio…srce se nekako stine, kao da gledam svoju mater.
I suza nezaustavljivo krene…

Biralome/Tomislavcity

Foto: IMOart