Tuži se jedna kako joj mali neće čitat lektiru, “pa da mu daš ne znam šta”.
Mrzi čitanje, pojasni uzgredno.
Bože dragi, reko, da su mi onomad dali čitati Komandanta Marka, Zagora, Velikog Bleka…
Za novi nastavak jednog od tih junaka iz ditinjstva putovala bih do na ni svit i to bosa, ko na kakav veliki zavit.
Magija slike i riči – čarobna slatkarija za gladni um u kojoj nam, Bog te pitaj zašto, ne biše dozvoljeno uživati.
Kad bi nas ulovili s tim štivom, oduvik na roditeljskom indeksu zabranjenih radnji, kažnjavalo nas ko da smo učinili najveći zločin.
Odakle li takav odnos spram umjetnosti stripa, odnosno crtanog romana, kako smo ga zvali, premda ne zaostaje za bajkama, pa ni pokojoj tobož ozbiljnijoj lektiri iz reda književnosti.
U doba kad je um izrazito željan pobude, ti romani bijahu pravo Božje proviđenje, no odrasli očito nisu mislili tako.
Još bi podikoja mater zažmirila na jedno oko ukoliko sin nije imao brdo jedinica, ali da žensko to čita, bijaše više nego sablažnjivo.
Žensko s romanom u šakama!
Teško rugo.
Samo Bog zna koliko puta “oblizah šćap” zbog Zagora i Čike, a koliko se srce iskidalo gledajući kako ih plamen guta, to valjda ni On ne zna. U protivnom ne bi dopustio takvo svetogrđe.
Najskoli kad bi među njima planuo i teškom mukom nabavljeni, još nepročitani, nastavak.
Gospe moja…!
Ne može shvatiti ko nije doživio.
Matere su nam se, nedvojbeno, bezbroj puta ispovidile za to što se “u ljutnji nisu spazile, pa su, pokoji put, nako, više iz loše navike, đavleknule”, a nikad-zanikad im, međutim, nije palo ni na kraj pameti da je paljenje romana više nego okrutno spram ljubitelja tog štiva.
I da je paljenje knjiga (pa i stripova) općenito civilizacijsko-kulturalni grij.
Najžalosniji dan u cilom ditinjstvu bijaše taj kobni pronalazak pomno skrivene hrpe omiljenih romana.
Kad ih mater donese u naramku, nako naziđane do priko glave i slavodobitno tresnu prida me uz strašno pitanje: “Šta je ovo!” (koje zapravo nije bilo pitanje, nego osuda, moja i njijova), samo što nisam izdanula.
Noge se odrizale, jezik zavezao, srce bubnjalo.
“Ajde po šćap!”.
Strah od šćapa bijaše velik, ali se nije mogao usporediti sa strahom za sudbinu blaga koje mi ležaše prid nogoma, žalosno rasuto po cilom podu.
“Neće ih valjda spalit!”, sivalo mi u možđanim.
“Bio bi grijota!”, vrištalo u prsima.
“Molim Te Bože, daj da ih ne spali! Nisam još pročitala zadnji nastavak. Molim Te! Molim Te!”
Nije čuo.
Doskora je, prid uplakanim očima, plamen nemilosrdno gutao mog Bleka Stenu i Rodija; Komandanta Marka i Žalosnu Sovu, Zagora i Čiku… Cilu malu knjižnicu obožavane literature.
Svit mi se srušio u mračni ponor.
Šćap je svojski žario nekoliko trenutaka, a žal za romanima pekla i žarila neusporedivo jače i duže.
I sada ju mogu napipati negdi ispod svih slojeva vrimena i događaja.
Ha… dica se držahu “nejaka” za bilo kakva prava.
Za dužnosti, međutim, bijahu dovoljno odrasla.
Danas je obrnuto. I jednako pogrešno.
Eto motivacije onoj materi s početka priče.
U eri crtanih filmova, zbog kojih dica satima miruju prid ekranima, teško je zamisliti da je sličan sadržaj nekoć bio strogo kažnjavan i da čitanje nije bilo uvik pohvalno.
Dici koja ne voli čitati lektiru, preporučam romane o Zagoru, Velikom Bleku i ostalim junacima moga ditinjstva, a
materama, da im to nipošto ne brane.
Nek dica čitaju, pa makar i telefonski imenik.

Biralo me/Tomislavcity