Došlo nam i Došašća, a zima se još gadno nećka.
Šta li ti ono, kad smo kao dica, u to vrime svakodnevno ligurali po velikim smetovima “viškuća”, u vičnoj potrazi za što debljom nailon vrićom, umisto ligure.
Božićno vrime bez sniga…nezamislivo.
Kako li čarobno biše to vrime iščekivanja…
U prvom redu iščekivanje dana do ćaćina dolaska…
Još, deset dana; devet, osam…
Već maštaš o onom čarobnom kuveru od kojeg srce tako zaigra da ga nikakva studen nemere zaustavit.
Pa, iščekivanje badnjaka, slame, slatkarije, veselja…
Priviše ushita za malo srce.
Oće li cilo dočekati sve to?
Čak su se i legendarne zornice i ustajanje “saba zora”, u ciči zimi, jednoj izrazitoj spavalici, uklapale u romantični scenarij božićne bajke.
Kroza cilo selo grntaj kroz duboku prtinu iz koje ti jedva viri glava, pa u ‘ladnu crkvu.
A, onda zaori “Padaj s neba roso sveta” i već ti je nekako toplije.
Vratiš se kući, a tek se razdanjuje.
Vatra se već razjarcala i razigranim pucketanjem pozdravlja zorničare.
Grijemo promrzle prste stresajući s misne robe navatani snig.
Ispod bilog pokrivača, kuća nekako svečano snena.
Pitoma i topla.
K’o božićna štalica.
Slama, krave, ovce…sve je tu…
Pogled na netaknutu bilinu polja podno usnulog Zavelima, daje notu transcendentnosti.
Od sniga otežale grane jasena, tik ispod prozora, samo što nisu pokucale na mrazom išarana stakla.
Svako malo netko da’ne u njih, pa šarljamo prstom i tako se “zabljovamo”.
Nema tevea, radija, mobitela…
Kako li se izduralo bez svega toga?!
Odlazak k misi nije bio samo vjerski, nego i društveni događaj.
Odmor i druženje.
A, mora se isan pokatkad i lipo obuć, nu.
Dokunduči nosna roba, vala.
Di bi se nosala misna da nije mise?
I makar čeljad na zornicama napol’ spava, isto se nije s time igrat’.
Da natavuljaš štogod nosno, svi bi vidili, bez brige budi.
A, ne k’o danas; u trenirci, tajicama, radpundžanim gaćama…
E, Bože moj!
A, gle ti ove zime…
Nit’ studeni, nit’ biline, niti zime.
Nije to zime ni vidilo, sinko, pa kako ćeš doživit pravu božićnu bajku do li kroz eho dalekih uspomena.
Ma, sve me stra’ da će se i one otopit’ na’vom mlakom vaktu.

Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity

Foto: Velimir Ćavar