Badnji je dan.
Zrak zasićen nekom tajanstvenom slatkoćom, koja se, poput plimnih valova, diže i spušta u ritmu zalazećeg sunca.
Danas, umisto sata, vriime otkucava srce. I stalno brza.
Po, već očišćenoj kući, uređuju se zadnje sitnice.
Mater razvija pitu.
Ćaća, s braćom, pila ‘rastove badnjake, na koje duboko urezuje križ – simbol posvećenja.
Sve miriše na radost – užareni šporet što veselo pucketa; opojni vonj pite; kištre sokova i piva, zatrpane božićnim drangulijama, od suvog mesa, do suvi’ smokava i šljiva na koje dica zirkaju s uzdahom ushićenja.
Kuća miriše kao nikada.
Svi se na čistu miru smijuljimo jedni drugima…nako, o’dragosti.
Bliži se veče, i sve se užurbava.
Pozorno slušamo zadnje upute oko svečanog čina unošenja slame i badnjaka.
Tog čarobnog dana, badnjaci, nekim čudom, prestanu biti obični komadi drveta, ne samo zbog urizanog križa.
Nekako jače mirišu na nešto nalik šumskom lišću, zemlji, kiši…životu.
Zlatokosa slama u božićnoj žaki izgleda nekako živo, kao umivena rukama priko kojih je već toliko puta prišla, od sićušnog simena, do te mirisne božićne slame.
Prikoviše uzbuđeni, cupkamo prid ulaznim vratima.
Ćaća i braća će unit’ badnjake, ja, kao žensko, žaku slame veću od sebe.
– Hvaljen Isus i Marija! – grmi ćaća svečanim glasom.
– Vazda Isus i Marija!
– Dobro vam došla Badnja večer!
– I s tebom, Bog da, zajedno!
Daleko tiše, isto ponavljamo braća i ja.
Ložeći prvi badnjak, glava obitelji povede “Ra-duj-te-se na-rodi…”
Najmlađi uzbuđeno rastresaju slamu i uz
skriku se valjaju po prvim ‘rpicama mirisne slame.
Raj!
Mater se iskrada u špaiz koji smo cili dan, o’žive želje, otkučivali, kad triba i ne triba (ta, ne viđa se tak’a raskoš svaki dan).
I evo je s pripunim naramkom svega i svačega…o’š lišnjaka, orasa, suvi’ smokava, slatkarije… Za njom ćaća sa sokovima, pivom, vinom…
Raj i gotovo!
Uz razdraganu ciku palimo prskalice loveći svitlucave zvizdice što čudesno iskre u rukama i očima i razdraganu srcu.
Raj, raj…!
Užižu se sviće utaknute u ‘šenicu.
Po večeri, jagmimo se koga toka gasit’ sviće, kruvom umočenim u crno vino, pa se ponovo zavitljavamo na slamu već pripunu čepova od sokova.
Pisma, smij, dičji cirlik, pucketanje vatre i fijukanje čepova, što dicu naročito veseli… Ako je ‘vako u raju, nema mu mane, vala!
Već se pomalo pristavlja i kiseli kupus, s brdom suvog mesa, sviju vela; za poslije po’noćke.
A, kad se, točno u ponoć, iz svih grla zaori “Svim na zemlji”, moj Bože…!
Kičmom ližu silni trnci. Srce ganuto milinom.
Otajstvo Božića.
Doslovno osjetiš kako se nebo prigiba k zemlji da ju zaogrne svetošću, pa se i ona nekako osjeti svetom…i mi s njome.
Ditinjstvo minulo, ma, dite se negdi šćućurilo, pa svakoga Božića iznova okrilati, leteći kroz naslage vrimena, da još jednom zaviri u tu čarnu škrinju uspomena, da ožive i ono u njima.
Svetost koju vrime ne zatire.

Biralo me/Tomislavcity

Foto: zlosela.com