Spremila nevista malog da nosi babi užinu u vrta.
Sritne ga did, pa upita radoznalo:
– Diš to ti mali s tojim zavežljajem, a?
– Iđen babi.
– A, di to ti je baba?
– Sadi kumpire.
– A-a…i šta joj to lipo nosiš?
– Kruva i salame.
– Salame! Pa, ne voli ti baba salamu, jadan ne bijo! Neće ti je se ni trcit, džabe nosiš. Da je nevista spremila kokoš, i ja bi štogod prigrizo, vako…
– Ma, voli.
– Salamu?
– Aha.
– Baba?
– Aha.
– Mo, od kad to, dragoviću?
– Pa, pa…tako mater kaže.
– Reči ti materi, nek operuša kokoš, to je reć ručak, a ne salama…đatodnijo salamu! Sve mi se stužuje na’no!
– A…?
– Kokoš, razumiš?! Kokoš, a ne toji smrad, pu…
– Di je kokoš?
– U kokošinjcu, eto di! Al, neće se sama operušat, to je jad..
– Ha..?
– Aj ti, aj… I reči babi nek požuri kući…crko od gladi pored niki kokoša.
– Ha..?
– Da napravi didu ručak…tako joj reči! Jes upamtijo?
– Aha.
Dok se unuk udaljava, did ostade mrzovoljno žugajuć, ‘nako sam sa sebon.
Biše, sritnjak, dobro ogladnijo, a kokoši se okolo šetkaraju ko da ga draže, pa baš nešto omeračijo kokošinu…
– Enti salamu ćaćinu! A, šta ćemo od vliki kokošiju, gledat u njizi, šta li…

Biralo me/Tomislavcity