Ošla ja u metropolu na škole…
Ko ti je ko ja!
Nemere to baš svakog zapast, moj sinko!
Za školskog raspusta dolazim kući, na selo i pravim se važna, jašta brate.
Pa, metropola je to, nu!
Nema veze što nisi provirio nosa dalje od škole.
Koga brige! U metropoli sam! Šlus!
Imam se pravo silit.
Nakon par godina, zapa’ne me vodit konja na vodu.
Uđašim konja, ‘nako kako smo oduvik jašili; golom guicom, na gola konja i pravac Novak.
Napirlitana i natarluzana ko da ću na dernek, silim li se silim…pa nisam ti ja više mačji kašalj!
Stignem do Novaka, kad tamo stari susjed…did svoji’, ohoho godina, pokoj mu duši.
‘Nako poguren, kakav je bio od kad ga pamtim, stade se, s rukom iznad obrva, otvoreno zagledati u mene, kao da me ne poznaje.
“Pa, di će me pripoznat, sritni did…”, mislim se, uobraženo, ” ta, nisam više ona surepica. Metropola je udarila vidljiv pečat, ne…”
Sva važna zacvrkućem, ‘nako “građanski”:
– Pozna’š ti mene, dide?
– Poznajem te, sinko, po konju. – odgovori on ko iz topa.
(Živa istina)
Ko da si ji zalandro mokrom krpom, posri’ gracke tašćine, lađe o važnosti mumentalno izdušiše i potonuše na dnu dnuce crne običnosti.

Biralo me/Tomislavcity
Foto: Osobni album (parip Bećar)