Vrativši se iz crkve gdje ih je pratar posipao pepelom po glavama, unuka se, po običaju dosukala babe, ne bi li dobila odgovore na bezbroj toga što se sudaralo po dičijoj glavici.

– Zasto je me, baba, platal posuo onim…
– Lugom. – susretljivo priskoči baba.
– Aha.
– Zato što je danas Pepelnica, pa se posipa pepelom. A, mi kažemo lugom.
– Zasto?
– Zato što čeljad smetne da je grišna i da neće živit vično.
– Ha…?
– Je s’ čula šta je pratar govorijo kad te posujo po kosici; ‘Siti se da si praj i da’š se u praj vratit.’
– Ha…?
– Znači da isan triba manje grišit, da ne ode u paka’.
– Paka’?
– Ja, ja…tamoke iđu koji čudo griše protiv Boga. Pcuju, truju, potvaraju na druge i tako…ko oće ‘krivo.
– Ja, baba, ne glisim, jelde?
– Ojmiusovo ti bilo, pa ti nemeš grišit sve da o’š, bona.
– A…?
– Pa, šta bi duša babe svoje mogla zgrišit, de… Tvoja je dušica, bona, čista ko žarko sunce, ko što i anđela.
– Aneo cuval?
– Pa, ja, bona. Dica su anđeli dok ne odrestu, a potlin…kako ko.
– Ja nisan aneo.
– Mo, kako nisi, kad jesi.
– Nisam.
– Nisi anđeo? Neš bit anđeo, a?
(šutnja)
– A, a…aneo ima klila. ‘ – slavodobitno širi ruke.
– Mo, to ti znači da si čista ko anđeo, oko moje. Nisi pravi anđeo, nu… To se tako reče. Jer nemaš grija na duši, razumiš.
(šutnja)
– Doj ti sidi babi u krilo, da te tvoja baba zera cunina. Ti si, bona, babin anđeo; jašta si drugo! Jelde da jesi?
Malecka zadovoljno kima glavom posežeući rukicom u džep babine traveze u kojem uvik nađe barem koju karamelu, te nastaje radosna cika.
Ako je unuka babin anđeo, ko što je, onda je baba njojzi, namisto svete zaštitnice, u najmanju ruku. Sveto kako god okreneš.

Biralo me/Tomislavcity