Vrime se naoblačilo, pa se baba uzodala zindareć nevistu. Čim je ugleda, razmava se rukama pokazujuć čas u nebo, čas u zemlju.
– Viš li, bona, da okrće vrime! – galami sva zadijana – Ajder unesi onu kozu da ne kisne nako prikućom!
– Missovo, kakva te koza snašla?!
– Ona prikućom, bona. Eno sva razbrečala od kiše. Zijan je, nu.
– Koza?
– Ja. Koza.
– Prava, pravcijata?
– Mo, jakakva, veda prava, Bog te pomoga. Samo više ostarila. Triba nabljovat novu, al do tada, more još dat ruke. Pa, reko, da ne kisne pri kućom.
Zbunjena, nevista izađe “prikuću” virkajući uokolo di je koza.
Baba izađe za njom da pomogne ako slučajno zatriba.
– Pa, di ti vidiš kozu, babe ti svete?! – viknu u čudu, kad se uvjeri da nikakva koza ne brsti po dvorišću.
– Pa, eno ti kopa oči, jadna ne bila! Je s ćorava! – pokazuje rukom na drvenu kozu za žaganje drva. – Poteci, priša je! Evo ti, samo što nije okrenulo.
– Aa… Magare! – nasmija se nevista. – Kod nas se zove “magare”.
– Misusovo! – zadeveti se baba, kao da je, za razliku od “magareta”, “koza” skroz naskroz prikladniji izraz.😄
Nakon kratkog priknadanja, koje prikinu “Božji šijun iz neba i zemlje”, izgladiše terminološke nesporazume.
Glavno da je domaće živinče.
I da ne kisne.
Biralo me/Tomislavcity