Ispovida se baba u Međugorju. Stigla iz daleka. Dure brate! Svitina se sjatila, pa je jedva izdržala stajati na nogama u tolikom redu za ispovid. Nakon dugog stajanja, više se stropoštala na klecalo, nego što je pobožno kleknula, priča.

Nikada u životu, kaže, nije vidila toliko čeljadi na jednom mistu. I sve se udrilo ispovidat. Bošslobodi koliko grišnika, misli se, dok se plaho obazirala uokolo mjerkajući je li stala u najkraći red. Kad je, napokon, klekla u ispovidaonicu, najrađe bi se, veli, nunde izdrepila i malo počinula.

– Nemoš čeljadi, durat. U kičmi siva, a noge otpadaju. A štaš, reko, ka sam se već naosumila ispovidit…

Razvrzla se baba pripovidati kako je ispovid ipak bila lipa…kako je pratar, brate, dobar…ne može ja naki… i sve tako dok nije stigla do pokore.

– I ne dade mi, stro, puno pokore. Ništa jednu zdravomariju. Baš mi biše čudno…
– Vjerojatno si pričala samo tuđe grije. – našali se netko, a ona se ozbiljno stade braniti.
– Nije seko, nego sam baš kazala sve po redu… i da sam đavlekala, i poričkala se, kagoda, s čovikom… i sve kako je…
– A pratrima isto dodije toliki svit slušat, pa valjda malo progledaju kroz prste…prekide ju netko drugi.
– Jok, brate! Ma, kaka te žurba snašla! Divani on dobro s menom. Sve me pita, ovo, ono…ja govorim.

Trenutak je nešto prebirala po mislima, pa se duisa potkrijepiti izrečenu tvrdnju u korist pratra.

– Pita on mene: “Bako, a ko je zaštitnik tvoje obitelji?”, a ja reko: Čovik… ko će bit!

Htjede još nešto dodati, ali se neugodno lecnu od silnog cirlika koji se razlegao iz svih usta. Kad su joj objasnili čemu se smiju, zinu baba koda je ugledala međeda, pa prste obje ruke pritisnu na usta. Zapravo, više se udari po njima.

– O-oo, prikotužna ti sam! E, čeljadi što se osramoti! A, čemerna ti sam…! Pa, šta će pratar misliti, žalosna mi…? – vrtila je glavom u prepasti zbog tolike nepromišljenje gluposti i stalno ponavljala – E, čeljadi,čeljadi…!

Svi su se smijali njenom jadu, a ona se dositi još većem.

– Pa, jačudim se ja što je, potlje toga, otkučio zerka onu malu pendžericu i provirio… da vidi ko sam, što li…. cccc E, dobro ti se osramoti, čeljadi moja!
– Haha. A ti mislila kako si ga zadivila svojom pobožnošću…
– Ma đadra sam mislila… ne pristajte mi, još i vi, na jade…! E, čeljadi, čeljadi…!

Kukala je sirota baba i kukala još dugo, a umisto suosjećanja dobivala smij.

A bila je to jedna od najvećih trauma u njenom životu. Možda čak i najveća. E, sritna sritnice! U tome ti bila sva sramota.

 

Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity