– Je l no onaj sestrić, tvoje sestre divera, radi u Njemačkoj, nevista?
– Zašto?
– Bi l mi, reko, on mogo donit koji ceret? Oni jaki. Upočilo me, ojutra, u križin, pa nemeš ni ticat, ni micat, et…
– Ceret?
– Ja, bona, ceret za išijaš. Onaj jaki…. što dobro izvlači. Togar ti ima samo tamoke.
– To je ono nešto što se prilipi na leđa?
– Pa, ja, bona. Izvlači bolu. Meni bi prije pokojni uvik toje donosijo. Dobro do Boga. Držiš to dan-dva, dok ne popušće.
– Pa, zar toga još ima na svitu?! – nevista će u velikom čudu. Smatrala je da cereti spadaju u kategoriju ručnih mlinova za kavu s onim legendarnim “čekalom” čiji naziv joj izmami osmjeh.
– Ništa bolje otogar. Nema ti u Švabe da je rđavo, nu.
– Meni uopće nisu jasni ti cereti, ni kako djeluju?
– Missovo, pa, kažen ti. Ceret za križa.
– Ama, znam, ali kako “izvlači bolu”, to mi nije jasno. Ta, nije magnet, pa da izvlači…
– Ujmoca i Sina… Ti baš ko da akasta neš da svatiš. Ceret, kažen ti.
– Ja jedno ti drugo, baba.
– Ne znan, seko, kako bi ti inčije razoputila, ka ne svaćaš. Ko da pričan turski.
– Turski… Pa ti, baba, koristiš toliko turski riči da turske serije skroz-naskroz razumim.
– Ja govorin turske riči?! – podciknu baba snebivajući se kao da je čula nešto neizrecivo sablazno.
– Jok, ja sam.
– Ja ne znan šta je tebi danas, nevista. Ko da si izvanjsebe, bošslobodi! Te ne zna šta je ceret, te basa o turskom jezku. Missovo, misovo!
Nevista prasnu u smij.
Baba zinula u nju i samo ju “bilo gleda” krsteći se, jednom, dvaput, triput…
Ma, još bi nekako i oprostila “basanje” o turskom, ali da školovan isan ne zna šta je ceret… “Moca i Sina i Duva…”

Biralo me/Tomislavcity