Došle unuka i ‘ćer kod babe na “urlap”, kad…kuća zakrakunata.

Ojmisusovo, čude se – di li je baba odšulala?
Obično nigdi nit’ tiče, nit’ miče. A, lipo se najavile i sve…
Pitaju u komšiluku; vele jin da je trknula do grada, ništa će ko nabljovat. Jerbo joj gosti dolaze…to, ko nji’ dvi.
Kad mala s’vati da će baba ništa lipo kupit, stade je cika, skrika…misli se, ko zna šta će to bit…
Utom izbi i baba s velikom kesetinom u rukama.
Mala sve skače unevare.
Upitaše se, izgrliše, ižljubiše, pa, čim su unišli, mala ti nemogaše čekat, vego iskrenu vrećicu i zadeveti se.
Raskolačenih očiju drelji u ‘rpu nečega crnog, sličnog papučama, što gadno zasmrdi.
Nikad prije nije vidila takvih papuča. Taj naviljak ganjc novi’ bata, sve ko ispo’ čekića, nije joj se baš svidio, te udari u krivljavinu.
Mater prasnu u smij, a, baba zinula od čuda.
– Šta joj je, missovo ti bilo?!
– Ma…mislila ona da je puna vreća igračaka, ili slatkarija…znaš dicu.
Baba se prikrsti, pomilova je po kosi, pa će utješno:
– Mo, đa ti slatkariju, štajti slatkarija! Samo džabe zube botalit. Nego, bona – okrenu se materi – našla uredni, a jeptini bata, pa reko, zijan je ne uzet. Kišetina nasumitila i osundrala, dan noć pada, pa, reko, evo, nek stoje kad neko dođe.
A, nu ji kako su uredne. A, brnjica čvrsta, meščini, a?
(Prstima poteže brnjicu mjerkaujući čvrstoću)
Unuku drob zabolijo od pusta smija.
Odavna nije vidila toliko tazi bata na jednoj ‘rpi.
Sritna baba se čudom čudi, šta je tu smišno.
– Nu…bate jeptine, a ni jim je mane, pa sve da su za dotura, jal pratra. Stat pa gledat, et, ponavljala svaki put i na svaku primjedbu.
I dok je mala nezadovoljno incala zbog bata umisto igračaka, baba ji se dugo nije mogla nadobrovoljit, te bi nakon svake teme, jopet svratila priču na njizi, pitanjem:
– A, jelde su uredne?

Biralo me/Tomislavcity