Za razliku od ljudi koji žive u skladu s ritmom prirode i od prirode, suvremeni, velegradski život podređen je ritmu budilica, tv programa, serija, utakmica…
Pitaj nekoga kad pada Jurjevo, Kalandora, Vodokršće…nitko blage veze.
Mater mi već godinama ne radi o zemlji, kao ni svi ostali, više ne živi na njoj, ni od nje; ne prati medije, niti koristi kalendar, ali uvik zna kad padaju te svetkovine i koliko još dana do njih.
Prirodni, unutarnji kompas ugrađen u njih radi savršenije od svih naših kalendara.
I ne mora se navijati jer nikad ne legne.
Uvik se čudim kako ona, bez pomoći TV-a, kalendara, interneta i ostalih pomagala kojima se svi služimo, pa čak i bez rodne zemlje i neba koji bi joj došapnuli, nepogrešivo zna koliko još ima do Jurjeva?
Kakva je to moćna navigacija?
A, mi…
Nestane struje pola sata i svi se izbezumimo.
Pa, ižinjalo vraćati i vrime.
Sad ćemo se pravit kao da nije 5h, nego je 6h.
Samo da ništa ne bude pouzdano, prirodno i trajno.
Da stalno budemo ovisni o vanjskim pomagalima.
Pa, kako ćeš bit normalan?
Kako ćeš znat kad pada Jurjevo, kad ne znaš točno ni koji je danas dan; koliko je sati i jesi li pomjerio sat naprid ili nazad.
Svako malo virkamo na mobitel da provjerimo koliko je sati jer smo generacija čiji život je rascjepkan na minute.
Sve više i na sekunde.
Mi smo naraštaj sekunda.
Sekundarni.
Ne plaćaju li oglašivači puste milijune za desetak sekundi prije “Dnevnika”, utakmice, hit-serije…?
Kaže se kako se danas živi puno brže nego prije…
Onoliko koliko je sekunda brža od dana.
Nekoć emisije nisu bile točno u minutu.
Najavili bi nešto za 20h, a počelo bi u 21h.
Študi?
Ležerno.
Sve bilo ležerno (osim Dnevnika koji je, već tada, stekao kult božanskog).
Ajde nek danas štogod zakasni sekundu…
Smak svita!
Malo po malo taj se presing sekunda iz medija preslikao i na svakodnevni život.
I sami postajemo sve “racionalniji” s vrimenom.
Zakasni negdi 5 sekundi i sve propade.
Znaš li ti koliko sekunda košta u biznisu, marketingu, burzi…?
Vrime je novac, a novac bog.
Zato sve više uvodimo robote.
Nismo dostigli njihovu vremensku preciznost.
Samo oni mogu pratit nametnuti diktat vakta u stotinkama sekunde.
Jednom, kad im sve prepustimo, neće nam tribati ni kalandora, ni jurjevo.
Već nam ne tribaju.
To što još po koja starica zna za njih, ne znači ništa.
Živimo li doista brže od njih ili tek brže umiremo?
Vaktile bi se žene ustajale saba zora kad bi morale potegnuti do Duvna, pa na “tobusnoj stanici” čekale “prugu” i po sat, dva…ovisi.
Vozni red: KAD NALIĐE
Strpljivo bi čekale “nasri’ teste”, pa kad izbije, izbije…
I bile sritne što je uopće “nališo”, jer često i nije.
I opet su sve stizale jer se vrime mirilo danima, a ne sekundama.
Nisu robovale brzini.
“Počini zeru, jadan ne bijo! Nema ništa o’trke.”
A, kad život proleti, tako i tako ćemo svi biti na istome: “di si bio – nigdi. Šta si radio – ništa”, et.

Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity