– Baba, imaš pedeset kuna?
– Štajti pedeset kuna?
– Triba mi.
– Nu…
– Za teretanu.
– A?
– Tamo di se vježba, znaš ono…dižeš utege, trčiš po traci…da se malo oznojiš, razviješ mišiće i to…
– Ujmoca! I to se plaća…da se uznojiš i trčiš…? Pa, moš to džabe, bolan ne bijo. Eno ti polje, pa trči, ko ti brani…?
– A, da-aj baba…pa svi iđu u teretanu. Neću ko lud letat po njivom!
– Mo, nuti vidi! Manito letat po polju, a nije manito uđašit đadriju spravu i stupčit u mistu ko manit…
I još zato davat pare…
E, krstim se, sinko, livom priko desne, et…
– A, ne kužiš ti to baba…! Aj, daj mi, vratiću ti…!
– Ma, jelde! Sve baba manita, a ti plaćaš tamoke da se uznojiš. E, moj sinko, još si zelen…
– Oš mi dat il neš?
– Za toje budalašćine…? Jaštaću! Nemam pametnijeg posla! Ne bi vami Bog napripravijo para.
Vrvi mi s očiju, ala!
– E, baš si neka…
– Mo, nuti vid…u kući se ničeg neš trcit da zera pomogneš babi, a tamoke plaća da se uznoji…
Pa, di se isan neće krstit, de…!

Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity