‘Ko ne zna šta znači “maštuluk” neće razumit kako jedna jedina rič može toliko uzbibati dičje srce da ga čuje u ušima, u glavi, u nogama…
Besida se, doduše, koristila za različite prigode: glas o ženidbi, o rođenju diteta, unuka… i još štošta, ali dica su, onomad, pikala samo jedno značenje tog izraza;
“Dolazi ćaća iz Nemače!”
Najranije sićanje na taj čarobni “maštuluk”, seže negdi tamo kad sam mogla imat svoji’ četripet godina.
Ko da je juče bilo…
Baš se, nako mala, zatekla usrid vel’kačkog smeta ispri’ kuće, kad sam čula nekog malog i’sela, kako sav zajapuren i crljen od studeni, uzbuđenja i grampanja kroz duboke smetove, iz sveg glasa viče: “Maštuluk! Maštuluk!”, dodajući ćaćino ime.
Ćaća stiže!
Moj Bože…pomozi naći prave riči za ono što se tad sručilo na malecko srce u sićušnu tilu!
Do ulaza je samo pešest metara, ali za nju, tako majušnu spram dubokog sniga u kojem joj, svako malo, zaostajaše čizmica izvan noge, biješe to najduži put do kuće ikad.
Gonjena željom da što prije stigne, skrenu maksum sa prtine, pa se jedva jedvimice čupaše iz tih teških, bilih okova što sputavahu noge da polete kako bi to ’tile i morale.
Da polete zdrakom brže od ‘tice i avijona.
Ta, ne dolazi ćaća svaki dan, čeljadi!
Kad bi odrasli mogli i slutiti kakvi su se osićaji sustizali, mišali, pristizali… možda bi se malo više poštovalo ono što se obično drži ditinjastim.
Ovo dite, iz priče, ne bi se baš složilo da je “ditinjasto” ono što tada osjećaše.
Baš naprotiv.
Taj radosni zanos nalik bogojavljenju, onkraj profanoga, samo bi još pjesnik, možda, bio kadar napipati vrhovima tananih ticala i odškrinut malo čarna vrata na granici sna i jave, mašte i zbilje; svjetovnog i svetog.
Na noge se, univerzume!
Ćaća stiže..!
Nek anđeli zatrube
Da sve biće čuje!
Ćaća stižeeee…
Eeeej!

Biralo me/Tomislavcity