Prije polaska u prvi razred, današnja dica za sobom već imaju pešest godina vrtića ili “male škole”, tako da znaju i čitati i pisati i divaniti…
Podikoje samo što se ne razumi i u kvantnu fiziku, vala.
E, sad…nije da je seoskoj dici, vaktile, valilo bistrine, vego informacija i moderatora.
Ko ti je dicu učilo slova prije škole…da ne bi! Jašta će učitelji radit?!
Malo in bilo posla i bez toga.
Nego, kad dite toka u školu, dođe u selo neka “komisija” (važni ljudi u bilin kutama), pa procjenjuju buduće prvašiće.
Dovedu te tako, ko osuđenika, prid toju strašnu komisiju, a ti se osićaš ko da će ti naživo čupat zub.
Ne znaš je l’ te više stra’ ili stid…
Nepoznati, važni ljudi ispitivat će te svakakve stvari, pa ako neznadneš, ojmesiga tebi! “Propašćeš” prije nego si i pošao u školu.
I uliđeš zbunjen i smeten ko nikad, pa otvori usta, isplazi jezik, vikni “a-aa”; ispruži ruke, stoj na jednoj nogi, ćurni, dišse…
Ojmisusovo!
Sve si zbunjeniji i zbunjeniji, očekujući trenutak kad će ta teška pitanja.
Kad tamo…
Koliko konj ima nogu, koliko krava ima rogova, koliko kokoš ima kljunova…
Misusovo!
Komisija kaže da je sve u redu, a ti zbunjeno gledaš….zar su tako lagana pitanja za upis u školu?
Izlaziš ozaren i ponosan, pa se isprsiš i isporaviš u ramenim, podigneš glavu, i siliš se kao da si otkrio Ameriku.
Mo, kad bolje razmisliš, nisu ti to ni tako laka pitanja.
Ajde postavi ji današnjim prvašićima (koji misle da mliko raste u trgovini), pa da viš jesu li laka!

Biralo me/Tomislavcity