– Ima li išta jače na vom svitu – pomisli unuka gledajući u babina usta koja se gotovo neprimjetno micahu u ritmu molitve – do materine ljubavi i babini činaša?

Bližio se Majčin dan, pa, makar nije bila ljubitelj obilježavanja kojekavih dana, pogotovo u vi vakat, kad ga ima i svaka bolest, Bože prosti, spopale je ganutljive misli o materi.
– Materin je svaki dan. – govoraše bezglasno – I svaka noć. Svaka minuta.
Za dicu je ona “obdan-obnoć”, što no se kaže.
Čudo je to vrimena. Iznad vrimena.
Svaki tren je zakriljen i zašuškan skutima njenoga srca.
Nije slučajno da se čovik, kad mu je najteže, nagonski hvata za srce dozivajući ju, pa bila ona na vom ili na nom svitu.
‘Majko moja!’ – instinktivni vapaj srca koje zna da je zauvik s nama i za nas. I da smrt to ne može prominit.
Kada bi smo, u duhu današnjeg vrimena, morali iznaći kakav reklamni slogan za mater, mogao bi glasiti: Imaš mater – imaš sve.
Istina koju uzimamo zdravo za gotovo, kao zrak koji udišemo.
Imaš li uz mater još i babu… Ha… Moš komotno pitat: “Pošto svemir?”.
– Je l to ti plačeš!? – trže je iz misli babin zabrinuti glas.
– Ja? Ne? Zašto? – zbuni se nesvjesna suza koje su joj blistale u očima.
– Pa, što su ti undak suzne oči? – baba će glasom punim brige.
– Ma… trun mi neki upao, pa me žulja… – poče zbunjeno zamuckivati brišući oči dlanovima – Dobro je sad. – doda da je umiri.
– Oš da ti ja vidim, pa da…
– Ne triba babisima! – požuri k njoj da ju čvrsto zagrli – Ne triba. Zrnce prašine valjda. Sad je dobro. – reče obisivši joj se o vrat, pa zarida.
Baba se pripade.
Podiže joj glavu usplahireno pitajući šta je “spopalo najednoč, slobodbože”.
Nije joj mogla reći kako su joj, maločas, dušu preplavile tako nježne misli koje su je duboko ganule…
Babi bi to bilo zerku neobično čak i od nje – poznate “cmizdravice”.
Zato se lati prokušanog odgovora za sve prigode.
– Ništa. Nako.
– Nako plačeš!? – zadeveti se baba podižući ruku da se prikriži.
– A, znaš mene. Čitala neku tužnu priču i… Smililo mi se, et.
Prije nego se baba prikrižila, pritisnu joj usne na meki obraz i bučno izljubi kao onomad kad bijaše dite.
– Lipa moja babisima! Ja sam tvoje oko babino, a ti si moje žarko sunce. Znaš oni zvizdan kad liti pricvrlji. – smijala se vragolasto.
– Ja, ja. Nako kad od njeg nemeš disat, a? – prihvati ona šalu.
– Ja, ja. – cmoknu je još jednom – Ali prez kojeg nema života, babisima.
– A, neka, neka… Bićeš i ti baba… – tobož prijekorno uzdahnu ona. Samo nako, naime. Tek da nešto kaže.
– Daboda bila taka i nikakva inčija! – sklopi unuka ruke ustremljene prema gore.
– Ajde, bona… Odvadi, de… Ko da niko nema babe veda ti. – gunđa vidno raznježena.
– Nema!☝️ – podiže kažiprst – Svak ima babu, a ja babisimu. A, taka more bit samo jedna. Ščula!
Gromko se smijala kao i uvik kad bi ju zadirkivala.
I makar to nikada ne bi priznala, babi to ne biše nizere mrsko.
Najskoli zato što bi ju upravo tada najviše i cmakala.
Ha… Tako ti je to kad te odgaja baba.♡

Biralo me/ Tomislavcity