– Je li tebi ikad dosadno, baba? – upita unuka gledajući u prozor po kojem su prilično dugo pljuštale kišne kapi odvraćajući joj pažnju od hrpe knjiga i papira razbacanih po stolu. Baba je, po običaju, spokojno plela bičve, Bog bi ga znao za koga, bez stalnog vrpoljenja, zijevanja, uzdisanja, hodanja… Rječju, mirna i tiha ki bubica.
– Jok. – odgovori bez dizanja pogleda. Unuka je bila nezadovoljna tako jednostavnim odgovorom. Ujtila je silna dosada i kanda ju babino spokojstvo uvećavalo. Kao da bi joj dosada bila manje dosadna da je i babi dosadno. Vako…
– Zašto je meni tako dosadno raditi svoj posa’, a tebi tvoj nije, ha?
– Meni nije dosadno, eto ti. – ponovi kratko.
– Nikad?
– Nikad.
– A, da-aj! Dosadno je da ti nikad nije dosadno.
– Mis’ovo!
– Šta je to babaroga, baba?
– Mis’ovo ti bilo!
Smijući se, side ona pored babe, uhvativši ju za ruke, kako bi ju prisilila da odgovori.
– Kad sam bila mala, plašila si me babarogom. Pa, reko, da mi sad lipo razoputiš, tako da znam kad ja budem svoju dicu plašila.
– Mojde, bona, nemoj naprđivat, pušći mi ruke da ne priskočim koju očicu.
– Sad ja naprđujem! A, od koga sam čula za babarogu, a? Samo me zanima je li to baš neka baba s rogovima ili je ime samo ‘nako, bezveze ko “šaka-baka”? Eto, to me zanima?
– Nu…
– I di nosi dicu…to me isto zanima?
– Meščini da te baš dobro jamila dosada ka si se ujtila iskonica.
– Postoji li džudžan, baba?
– Mis’ovo…jašta već postoji.
– A, babaroga?
– M, m…
– Kažu da ona nosi samo lipu dicu, pa mi čudnovato što mene ne odnese…
– M, m…
– Nisu me ni mačkori odnili, ni vile, ni…
– Vile nose samo muškadiju. Onu kršnu.
– Eto ti, na… Svi bi samo lipe! A, čisto sumnjam da je babaroga baš zanila lipotom, kako ti veliš. A, vile…one bi kršnu muškadiju, a imaju magareće noge!
– Samo jednu.
– Ha?
– Jedna in je noga magareća, a jedna isanska.
– Haha. Još gore! Lipše bi bilo da su obe iste, pa makar i magareće. Jelde?
– Mojde, bona, šta s’ se svrzla benašćina. Pametnije ti je učit.
– Eto ti sad… sad su manitašćine, a ona mi to pričala.
– Kojo?
– Pa, tojo! O vilama, babarogama i ostalim polusvitom što vreba na poganu dicu.
– Baš ti nisi bila čudo pogana.
– Valjda si me, preventive radi, dobro ispripadala tim otimačima dice.
– Jašta sam.
– Znači ništa ne postoji. Ni babaroga, ni vile, ni…
– Za vile ti nisan baš načistu.
– Znači postoje!?
– Znači da nisan načistu, čuješ li. Ko će ti znat šta sve postoji na svitu, nu.
– Jedna noga magareća, veliš?
– Tako kažu.
– Ko kaže?
– Narod.
– Pa, kako odaju s takim nogama? Šepaju li?
– Aj, nalet te ne bilo?
– Pa, ja. Ne može normalno odat s magarećom nogom. I šta je to “nalet”?
– Ama, šta je tebi danas, rđo, nebili, jedna? Ki da si se nacvcala, šta li…
– Pa, šta je toliko čudno što pitam za beside koje stalno koristiš, a ne znam šta znače?
– M, m…
– Jedino ako ni ti ne znaš…
– M, m…
– Pa, ja. Zašto mi ne bi rekla šta je “nalet”? U hrvatskom jeziku postoji izraz “nalet”, kao nalet vitra, sniga i tako, ali ovo tvoje…ne znam šta bi bilo.
– Kani me se, nalet te ne bilo, de…
– Dobro, dobro…neću ni ja tebi reć kad me budeš štogod pitala.
– Pa, šta će ti značit, Bog te pomoga, de… Znači ‘biži tamo’, eto šta.
– ‘Nalet te bilo’ znači biži tamo…?
– Pa, ja. Kad se štogot, ili kogot, isana doveže, kažeš mu tako, nu.
– Kao ono ‘daleko mu kuća od moje’, je l’?
– Jakako.
– Aha-a.
– A, sad prti učit! Dosta iskonica.
– Sad si mi malo razbila dosadu, pa ću odma’ bolje učit. Vidiš kako ti pomažeš svojoj unuki, ha!
Cmoknuvši je u jedan i ušćinuv za drugi obraz, vrati se knjigama razgaljena, kao poslije dobrog tušuranja, samo mentalnog.

Biralo me/Tomislavcity