Kad je oni jedan ‘Merikanac, štono je oženijo jednu našu, napisa knjigu o punici, naveo i tri najčudnije stvari kojizi nema kod njizi, u ‘Merci: stra’ od propuva, nošenje zepa po kući i pogrebna “fešta”, kako reče.
Ma, meščini da nije baš svatijo ono najbitnije o propuvu i zepama…da se tute ne radi o pukim navikama.
Nije svatijo da je propuv stvarni uzrok najvećeg broja zdravstveni’ problema.
Propuv i jugovina.
Još da, kojim slučajem, nema zepa, ne daj Bože, kokad bi belaj bijo veći.
Da nisam Ercegovka, sto nasto mi kosti ne bi tako dobro znale kad dere jugovina, a kad bura, niti bi primjetile velike razlike.
Vako…bošsačuvaj! Umete!
Bir na vistim najave jugo, već kucka u križin, u žljebovim, u slipin očima…
Pa, ako je, uz to, još i maglušćina, moš me slobodno ubit…!
Svaka poštena Ercegovka koja se razumi u promaju, vitrine, i to, tribala bi imati naporuči dovoljno jaki’ cereta (iž Njemačke) i jaki’ praškova; pa još i vuneni pas, kakvu ciglu za ugrijat, gumu za nalit vrilu vodu…pa, bila ga na selu ili usri’ Pariza.
Jugovina ti ne zna za zemljopisne koordinate, vego lovi našku čeljad di god bila.
Najskoli ženskadiju.
Mo, reko’, kako to znade nanjušit i pripoznat, nisan načistu, samo znan da zna i šlus.
Pa, kako bi se inčije ‘vako namečila dolazit, de…?
Računa naško čeljade, naška jugovina, naški propuv, naški išijaš…o’dragosti dobit, et.
Nemaš ji, stro, obraza odbit.
Ta neće zapast tojeg ‘Merikanca, ne boj se!
Naške bole, samo za našku čeljad. Jakako.

Biralo me/Tomislavcity