Da bi udovoljila babi, unuka je u ove “velike dane” kontala s njom “Gospin plač”.
Čim se za kraj prikrstiše, nadoveza se na temu.
– Znaš šta mi je ovde najtragičnije?
Baba upitno pogleda.
– Onaj stih: “Prorokuj nam tko te udri, ako s Isus ti premudri”.
– Mhm… Žudije, bok ji smejo!
– Ono najniže u čoviku… Iživljavati se na nekome ko se ne može branit. Nema veće niskosti!
– Bošsačuvaj!
– Suprotno svemu što zovemo ljudstvo, plemenitost… Kakva opreka s duhom evanđelja!
– Ajde moj sinko, ritko ti ko zna za ljustvo!
– Mogu razumit Petra… Jadnog čovika spopadne strah… Svi smo takvi. Ali ova bijeda što bolesno uživa u ponižavanju, eee… Za to baš triba nemat duše.
– Iss… koliki je nemadu!
– I ono kad tjeraju Šimuna da nosi križ… Kako tužno! Nije se on sam ponudio, baba, znaš. Vojnici ga natrali.
– Pa, ja. Tako stoji u molitveniku.
– Juda Ga izdade, učenici pobigoše; sritni Petar ostade dok mu strav ne pokuca na srce i et… Nema se jadni čovik baš čime podičit.
– A, šta će sritni sritnjak… Strav ujti, bona.
– Mislim općenito. Na svakog čovika. Svi smo u nekoj od ovih skupina, baba.
– Jašta, moj sinko. Grišni da grišniji ne meremo, et.
– Stvarno ima smisla običaj da se u “velike dane” ne dira u zemlju.
– Ja, ja… Oduvik je običaj da se na Veliki petak i Veliku subotu ne smi dirat u zemlju, jerbo je Isus pokopan. Ni pomislit krećat u zemlju, bošsačuvaj!
– Da ljudska ruka ne oskvrne zemlju dok je On u nju položen. Ima smisla, vala.
– Ja, ja. Ni slučajno krećat u zemlju. Kakvi!
Nakon duge šutnje, baba se, tko zna zašto, još jednom prikrsti i ustade, te bez riči izađe.
Zagledana u neke daljine, unuka nije primjetila da je izašla.
Poslije “Gospina plača”, uvik se osićala tronuto.
Pogotovo u “velike dane”.

 

Biralo me/Tomislavcity