Zvoni telefon.
“To ti je ona, ko Bok”, pomisli baba dižući slušalicu. “Poznam je po zvonjavi”, pridoda prije nego se javila, čestitajući samoj sebi što je pogodila da je ona – unuka.
– Pa, jeda te, babisima! – zaori joj u uho.
– Odman san pogodila da s ti, eto.
– Pa, kad uvik zovem u vo doba.
– Nije, nije. Točno znam po zvonjavi da s ti. Očiju mi moji! – podiže glas nadglasavajući smij s druge strane žice – Moš se ti smijat kolko oš…
– A, nije mi baš do smija. – prominu ona naglo ton iz smija u tugaljivost. Baba se ustravi.
– Misusovo! Šta je reć? Boli li te išta?
– Boli! – odvrati plačljivo – Bižim iz Zagreba, baba!
– A?
– Bižim iz Zagreba, reko. Ne možemo više !
– Misusovo! Kako misliš ne možemo?!
– Lipo. Ako je Zagreb njijov, onda mi koji nismo njijovi, ne možemo bit tu.
– Moca i Sina… – krsti se baba – Ubij me ako te išta razumim, sinko, et. Pa, šta te boli, sritna sritnice? Je si išla u školu?
– Ma, šta će mi škola, baba? – oštro će unuka – Hrvate bi, meščini, mudrije poučile i naučile babe i prababe, nego škole, moja baba. Izbori to najbolje pokazuju. Ne može bolje.
– A?
– Ma, ništa. Ljuta sam, pa moram malo odušit.
– Zašto si ljuta? – baba će s olakšanjem – Mi, lako za ljutnju. Nego šta te boli, ne reče babi?
– Pa, to. Izbori.
– A? – odmače baba šudar s uha i jače prisloni slušalicu.
– Ne možemo svi s “Možemo”, baba. Ne možemo s “Možemo” na zelenu granu, samo na zelenu politiku. Onu kontra svega što je naoposum i ko Bog zapovida. Bolje ti je da ne znaš.
– Ajde, bona, ti i politika! Pripala si me. Mislila sam da te ništa boli, a ona…
– Pa, boli, kažem ti! Da je toliko ljudi politički nepismeno ili još gore… Ma, zaboravi! Svađam se sama sa sobom, babisima, oprosti. Znaš mene…
– Mo, neka tebe ništa ne boli, lako za sve…
– Imaš pravo, baba. Nadam se da ni ti nisi loše.
Baba se, po običaju, potuži na tlak, išijaš i ostalo, te završi jednako uobičajenim: “A, vala Bogu, tako je, štaš”.
Do kraja razgovora već je smetnula unukinu ljutnju s početka, a one kerefeke s ne možemo – možemo – ne možemo, inako nije povatala, blago joj se!
Ta, ne možemo se baš svi ubijat s “Možemo”, nu.
Biralo me/Tomislavcity