Ko nije, u ditinjstvu, poznavo nekolicinu vršnjaka koji su uvik, odnekale, imali neku slatkariju i kojima su ostali, “obični smrtnici”, silno zavidili…?
Di neš zavidit, žalosna ti majka, kad ne bi okusijo slatkarije od Božića do Božića.
A, i tada to nisu bile ćikulade i ‘pulitanke, veda više plodovi zemlje: lišnjaci, orasi, rogači, suve smokve i šljive…
Prave slatkarije ni za lika.
O tome si samo sanjo u sf snovima.
Pa, kad ti prijateljica, na putu i’škole, svrati u zadrugu i kupi veliku ‘politanku, oči ti iskape gledajuć, a usta drljajuć i mameć jednu jedinu kocku.
I tako piljiš u nju sve do kuće.
Obično ne bi dala, uvik uz istu, krajnje glupavu ispriku:
“Pa, nisan još načela!”
Ko da je to najnormalnije opravdanje!
Ko da je teže načet, nego poletit zdrakom, miletimatere!
Pa, načmi, majčine ti tene, ko ti brani!
Eee, nisu ti dica baš tako luda…
Kad bi načeli pri tebon, izgubili bi jedini razlog da ti nedadnu.
Zato i ne načimlju dok te se ne kutarišu.
Brige ji se što in je razlog providan i što nije prijateljski nedat prijatelju.
Ko te šiša!
Kad je slatkarija u pitanju, dica nisu imala ni zere sluva za tuđe želje, pa sve da crkneš od nje.
Ako nekim čudom izmamiš kocku, pažljivo skidaš koru, po koru, a onu ćikuladu između ližeš dok je ne nestane.
Tek onda odvajaš drugu koru.
Eee, sirotinjo, i Bogu si teška, kaže narod.
A, mene uvik žuljalo, zašto jedni uvik kupuju nešto i’zadruge, a neki nikad.
Ni do danas nisan smozgala odgovor.

Biralome/Tomislavcity