Prije ulaska u ugledno društvo EU, Hrvatska je morala ispuniti brdo preduvjeta. Iz vedra neba, doslovno priko noći, najedared, postade strogo zabranjeno degenečit dicu.
Ni po guzi!
Ojmisusovo!

Zavideći svima koja su se rodili u tako sritno vrime, siti’ se zgode iz vakta kada bi spomenuti propis izazvao sablazan, zbog prevladavajuće dogme o šćapu poniklom iz raja.
I da je tako Bog ostavijo.
Pa, kad je već tako…lemalo se, seko, čime se stiglo i kud se stiglo.
U takvim uvjetima, dobiti po guzi, značilo je proći lišo.

Zatekao se jednom, kaže priča, čovik u komšiluku…kod rodice koja je, k’o svaka uzorna mater koja dobro redi dicu, na njegove oči, skrpila četverogodišnju ćerkicu pleskom po rebrin.
Možda i samo ‘nako…da se pokaže kako je pravo čeljade.
Da valja.

– Nemoj, bona rodice, po rebrin…bolje uzmi štogo’ šćapa, pa zera po nogom. – dobrohotno ju savjetovaše rodijak.

Mala se trže k’oda je zmija ćo’nu, pa bržebolje priko vrata.
Na sigurnom odstojanju, zovnu čovika po nadimku…’nako, k’oda su vršnjaci, jarani…
Začuđen takvim obraćanjem, jedva lakat visokog isana, odzovnu se on krajnje umiljato.
– A, sine?
– J*** ti svoju mater! – ispali ko iz topa ta majušna čovikica, pa biž’, Bog te veselijo!
Rodijak se zadevetijo.
Mater zadesetila.
– Ujmisusovo, misovo..!, krsti se i snebiva – Nemoj zamirit rodijače, ako Boga znaš! A, dobićeš mi rđo jedna!
– A, sve joj njezino…! – smije se rodijak iskreno začuđen i zadivljen neviđenom odvažnošću diteta.
I to ŽENSKOG!
Mater se našla u puntu, pa priti li ga, priti.
– Vasovat ćeš ti meni, jat’ kažen! Ne triba ti se vraćat kući! Ščula!
Badava rodijakovo “Ma, pusti…dica ko dica…”
Nije pomoglo.
I manit zna da dica nisu takva, ukoliko nisu naopakao.
Stra’ je da će sad pomislit kako joj dica nisu naoposum.
I da su pogana.
I upušćana.
Ku’š gore uvride za mater od pomisli da su joj se dica proopačila.
Mo’š je slobodno ubit.
Rugo dozlaboga!
Kao i dite prijedlogom da se pleska zamini šćapom. Ojme!
Ne čudimo se, dakle, ni jednoj, ni drugoj reakciji.
Čudimo se kuražnosti malene.
Ta, nije to današnji vakat kad dica imaju gotovo neograničena prava.
Bijaše to onomad kad se degenečenje dice računalo u vrline koje su krasile dobre majke.
Je li mala poslije stvarno “oblizala šćap”, ne znamo.
Ono što pouzdano znamo jest činjenica da su “obred oblizivanja šćapa” dica, vaktile, zarana upoznavala.

Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity