Poznata je stvar da su se, vaktile, svatima najviše radovala drčajina.
Blagdan, brate.
Od pusta uzbuđenja nemeš oka sklopit od naslađivanja slatkarijom koju’š sutra naskupljat.
A, možda ti se posrići ujtit i po koju žutu banka; čak i stoju, budu li ti sveci naklonjeni.
Moliš anđelu čuvaru, pa dodaš i stih o slatkariji.
Dica su mladu doživljavala ko neko božanjstvo.
Ne samo zato što in je bila lipa u toj bilini i na lipo okićenu paripu, nego prvenstveno zato što je iz krilanog torbačića bacala slatkariju i pare, za njizi.
Kad pribaci jabuke priko kuće, na iglama čekaš radosni trenutak.
Pa, ko je ne bi volijo, ko!
Bacaš se po snigu i blatu za svaki lišnjak i banku, ko za likariju.
Za kletu stoju, prilično ritku u torbaćiću, lomiš, brate, šta god triba: ruke, noge; svoje, tuđe…šta god naliđe, samo da se stoje dočepaš.
I dok se ori ganga i vata u kolo; dica neumorno šunjkaju okolo ne bi li se namirili na još štogod, daj Bože.
Samo da te čavo ne zgrabi.
Taj, čavo je, đavli ga netili, bio opasan i lako bi te, nako malešna, mogao zaminit za pivca, pa kuš unda, žalosna ti majka!
S tim perom iza uva, i tom ploskom lozovače, iz koje je svako malo, dobro cvrcnuo, ujti te stra’ da će te degenečit. Zato što si dite… putiš noge…eto zašto.
A, mlade…njizi smo najviše pamtili po tome koliko su slatkarije razbacale, ruke jin se pozlatile.
Za svaki taj bonbončić i karamelu, osevapile su se, ja ti kažem!

Biralo me/Tomislavcity