Nekoć davno (prije potopa), činilo mi se da sam, u odnosu na seoske babe, poprilično moderniji’ i napredniji’ stavova, sve dok nisam primjetila kako mi se od tkz.-e (post)moderne umjetnosti, (čija se reputacija mjeri tkz-im “frljizatorom”, kako je to zgodno sročio g. Raspudić) doslovno diže kosa na glavi, obotali željdac i pojave tipični simptomi PTSP-a.
E, reko’, jesi mi moderna…ko petruljača ili perlon košulja, danaske. Da staviš u nju sto eura, (ko što se radilo vaktile s kletim “orlovima”), niko ti se živ ne bi prigejo za nju.
Priknadam se tako sama sa sebom, kad čujen na vistiman o nikom europskom natječaju za kratke priče.
Jamim “frljizator” u šake, pa malo prošunjkam šta i kako, kad moja ti…
Stade se vrtit, ‘nako ko ventilator na najjače. Odnese!
Samo što ti, umisto arije i propuva, toji “frljizator”, oblikuje i stvara kulturno javno mnijenje po principu, što skarednije, to bolje, pa ako mislite da takav kriterij ne dolikuje umjetnosti, to samo znači da niste baždareni za umjetnost.
Da vidin, reko, jeson li kako umitnički nadarena.
Krenem ti čitat toje priče (one koje su ušle u najuži izbor za nagradu)
Kad…štajti bit…
Đadriji izum skroz poludijo., moja ti!
To se propinje na zadnje noge, to reži, stenje, brunda…
(znači, dobre priče)
Začudin se tomu, jerbo meni nisu baš nešto, pa, reko’, iđender baš jednu (na koju se “frljizator” najviše stic’o), pročitat babi.
Ona je, svojevrimeno, dok bijah drtesina, pričala svakakve pričice: o baba rogi, o Irudici, džudžanu i sl., pa, reko’, ima toju umitničku žicu.
Kažen joj taka i taka stvar… atresira me, reko’, kako se ovo tebi čini i to…
Sluša ti ona šutke par trenutaka, a onda poče unkati.
Najednoč se diže i jami niku škutu s kredenca.
Šta li, reko’, sad dobljova?
Kad…!
Prikrsti se, poljubi prste između kojizi je provirivala krupna sol, pa stade bacati, ko da sije žito, samo čudo jače.
Pršći sveta sol po meni i po “frljizatoru” koji mi skoči iz ruku i otkondrlja se skroz do vrata.
Bijo se ugasijo bir se baba pojavila, a sad ga valjda zviznulo i kakvo krupnije zrno i mumentalno se obotalijo.
Ko zlomoćno, moj brate!
Šta radiš, bona, pitam u čudu, a ona će: “Išton san se juče ispovidila, a sad moran jopet! I koji te belaj spopajo, da mi to pokazuješ, de?!”
Reko, to je (post)moderna književnost, bona!
“Dajti ja post po rebrin!”, viče vraćajući škutu. “I štajti ova rdalina, tute?”, gadljivo pokaza nogom na obotaljeni “frljizator”.
To je, reko, “frljizator” – mirač kvalitete vakizi priča.
“Nosi mi tojo iz kuće! Ščula!”
U frljizatoru ko da ništa jeknu. Otpadoše mu šeravi, šta li…
Reko, baba moja…nije da si “tata-mata” za umitnost, ali u usporedbi sa “frljizatorom”, ti si Shakespeare, sunce ti žarko!
Sad, ili postajem čudo stara ili san brez toje umitničke žice, samo mi ga više neće “frljizator” u šake, pa da mi ga džabe daju.
A, s ovon obotaljenom rdalinom vrcom u smeće, di joj je i misto. Raus!
Biralo me/Tomislavcity