Jednom prigodom, dočula baba da joj se did ispovido, ali da se nije čudo zadržo unutra, u ispovidaonici, pa vrcom k njeme.
Biše joj za brigu. Inače, nit se to ispovida, ni pričešćuje, ko živinče, bošprosti.
Šta mu je sad došlo, misusovo ti bilo…ta, nije zar bolestan?!
Zanovitno joj do Boga.
Nađe ga ispod sopice s lulom u labrnji, po običaju.
– Jes’no se ti danas ispovido, a? Rekoše mi ko da jesi, pa mi čudnovato…
– A, šta to tebe žulja jesam li se ja ispovido. Taman ću se tebi ispovidit!
– Nije, bolon, nako pitam, nu… A, ne bi ti, vala, jezik otpo da si mi kazo.
– Tebi?!
– A, kako ja tebi sve ispripovidam!
– Ka ti jezik nemere mirovat. Tebe bi, božje mi, prikinilo da ne kažeš.
– Jesi se s tojim išo ispividat?! Ne triba ti na pričest! I šta ti je pratar dajo za pokoru, a?
– Za pokoru…? Ništa.
– Ni-išta! – zadeveti se baba, kao da je čula tešku beštimku.
– Ja. Ništa. Kaže, pored nake žene, ne triba ti druge pokore. Moš je, veli, dilit drugima.
– Mhm, mhm…glavno da sam se ja usrićila! Došo, ko tamađoje, sa ispovidi, a nu mu jezika…! Pusto nemaš grija, pa čeljad veli da si prije izišo, nek što si unišo.
– Istinu ti govorim, božje mi. Jesi li mi žena…jesi. Jesi li pokora živa…jesi.
Baba pritegnu sudar i podboči se, sva nakostrušena.
– Tebi bi jedina pokora bila da si našo taku ko si i sam! Ili da te bilo uprtit s kakvom Švabicom, pa da joj povazdan kuvaš i pereš, kokad bi se opametijo! Vako, rđa, ko i bijo.
– Ta, ne bi Švabica tako žugala ko ti.
– Štaj ti žugat…! Misliš da bi kod nje tako povazdan plandovo…jakuće! Švabice su pametne, vala, a ne vako ko mi…
– Eto, sama priznaš da si manita.
– Manita, jakakva! Da nisam manita ne bi me ti zapajo!

Biralo me/Tomislavcity