– Nu nevista…da t’ ništa kažem…
– Šta li je?
– Ne’š virovat…
– Reči.
– Sidin ja tute; na solariću, kad sleti mi na rame tičica… Ništa učini: “ćiju, ćiju” i otprva.
– I šta…misliš da je to veliko znamenje?
– Mo, nije, veda, taman mislila na pokojnog…pa, reko…
– Ajde, baba, sidi! Mislila tica da si kakvo drvo. Vika tu sidiš. I ja bi se nekad zabunila, kamo l’ neće ‘tica.
– De ti…šprdaj se ti s pokojnima.
– Ne šprdam se s pokojnima, samo ti kažen zašto je tica sletila na te, a ne na me.
– ‘Uli ti, ‘uli…
– Ne ‘ulim, nego ti lipo kažen šta ‘tica misli…računa nešto crno, uvik na istom mistu…znači drvo.
– E, jesan našla kome ću se ispovidat’…mmm.
– Baba, bona, tica ti ne zna razlikovat isana od drveta, ako ne miga sebon, nu.
– ‘Uli ti, ‘uli… Sveti Petar, gorike, sve biluži.
(Smijeh)
– De ti, de…smiji se ti, imaš i rašta. Ti si već zabilužena, ne boj se.
(Smijeh)
– Eee, Gospa ti pamet prosvitlila, košto nije…!

Biralo me/Tomislavcity