Prvo što bi dica, vaktile, naučila o Bogu i viri su sedam smrtni grija.
Učiš ji naokoriš iz molitvenjaka.
Kašnje, s’vatiš da s brojkama nešto ne štima.
Da smrtni grija ima čudo više i da se ne kažnjavaju nanom svitu, veda mumentalno.
Ako i’ nije bilo bar sedamdesetsedam, nije ni jedan…
I kakvo te kažnjavanje nanom svitu…
Ni čut!
Aj’ se trci pršuta, jal pečenice, paš odman vrcit nani svit…
Aj’ se petkom omrsi…
Aj’, na Veliki petak, samo pogledaj u slaninu…
Aj’ reči ćaći “neću”…
Aj, se “skini” ka pođeš u pratre…
Aj’, u crkvi, sidni u muške klupe…
Aj’, poljubi čovika prid svitom…
Aj’, se udaj priko starije sestre…
Načmi kruv dok je vruć ili ga okrajči…
Ili nemoj nekome nazovnut “valjen Isus”…
Ili se nemoj ustat kad muško prolazi…
Aj’, pljuni potlje pričesti, prije neg si nešto stavijo u usta…
Reči nekoj ženi da su joj dica pogana…
Ili nekom čoviku da nije dobro sadijo kola…
Da mu je plast nakrivo…
Moj sinko! Kakav te “oni svit”…
Neš ga ni dočekat…
Neš imat kad.
Načmi pršut i ode glava.
Tako zarana s’vatiš da odrasli lažu i maslaju kolko su dugi i široki.
Zajedno sa pratron.
Nit su otkrili pravi broj grija, niti prave kazne za njizi.
Al’ ko ti smi reć…
I to je smrtni grij.
Odgovarat starijima.
Mo, bilo je, brate, toliko toji srmtni grija da je to “prišlo sedam smrtni grija”, et.
Prikoviše, brate!
Probudi ga upo noći i svako dite će ti, istrkeća, nabrojit barem 77 smrtni’ grija.
Kakvi sedam, Bog s tebon!
Da je za potribu, babe bi, vala, našle i 77×7.
Ništa lašnje.

Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity