Od kad je saznala da se jopet more u crkvu, sritna baba prva po kući od puste dragosti.
Dan ranije iznila misnu robu na balkon…da se zdrači; pa slaže, slaže… Rukom nježno pegla čas bljuzu, čas modru i najpotlje misnu maramu oliti šudar.
Korona ju zatekla u gradu, kod neviste, pa se nije mogla vratit “svojoj kući” kako je planirala.
Crkla više, sritnica, čekajuć…i još ‘vako, prez mise.
Spremila se tako na ranu.
Sva ona blista.
Po petstoti put provjerava lemuzinu, klecalo, ‘činaše i molitvenik.
Molitvenik i krunicu poljubi kad god ji primisti na drugo misto…sve bliže i bliže dvornim vratima.
Napokon stiže i taj svečani trenutak.
Ispozdravlja se ona sa svima poimence, kao da iđe negdi priko oceana, pa vrcon u crkvu.
Blizu joj, pa iđe na noge.
Kad…na ulazu “škropilišće prazno, a pored njega nika vlašica…”
Misli se da je sveta voda, ali joj čudnovato…
Uđe neka i natrlja s tojin ruke.
Babi gadno zasmrdi, pa skoro odskoči.
Zinula od čuda.
“Missovo ti bilo, misli se, ‘nako u sebi, ta, neće sveta voda smrdit!”
Ali džabe ti…smrdi i smrdi.
Upita jednu što je ulazila jel’ tojo sveta voda.
Reče joj da nije, nego da je “ništa za ruke, štat ja znan…”
Ništa…baba zbunjeno dodirnu dvoprstom suvu kamenicu, prekriži se i duboko pokleknu.
Vidi klupe prazne…samo po dikoje čeljade.
Tide sist u prvu, kad izleti ministrant i reče joj da ne smi tuden.
Zašto…zbog korone.
Ona se bržobolje prikrsti još zbunjenija.
“A, možda bi za vas bilo bolje da ste ostali doma.”, reče joj usput.
Baba ga nije baš razumila, nego se plaho obazdirala okolo sebe čudeći se što ljudi imaju “toje brnjice” na ustiman i što stoje tako prikoviše razmaknuti i što je crkva tako prazna.
“Mo, nema troječetvero čeljadi, et…”, čudila se kad se vratila.
“A, nemaš ti, seko, koga pitat! Ne poznan čeljad, a još toje brnjice na njiman…nemoš, stro, od strava u nji pogledat.
Mo, jedva, jedvimice san izdurala, et.
Nit ko moli, nit piva, nit iko “pruža mir”… ništa.”
Sritna baba se osićala ko da su je oteli vanzemaljci.
A, kad se, za “pričesti” i pratar “zajularijo tojom brnjicom” tila pibignut glavom prez obzira…toliko joj se to učinilo skarednim.
Isprvočka je mislila neotić, pa se, “po nesr’ći” pridomislila.
Došla ona tamoke, sklopila ruke i otvorila usta, kad…neda joj pratar “pričest”
“Ništa mumlja kroz toju brnjicu; ništa ga razumila nisan…
A, i grdno mi, brate, vidit pratra s tojom brnjicom…mm…
Kad doleti jope oni momčić i reče da moran ispružit ruku da mi stavi na ruku svetu Ostiju.
Slobodbože, reko’, di ću svetu Ostiju pipat rukom…!
Zadevetila se, brate, nemere se to ispričat….
Mo, nuti vid’…cilog vika se tako pričešćujem, a sad nemere, vego na ruku…
Isse moj, reko’, a šta da mi ispa’ne Ostija, bošsačuvaj!
Mo, kažen ti, bona, oblijo me mrt’ački znoj!
‘Ćorila ako ti lažem, et…
E, reko, ne išla ti ja više dok ne oden svojoj kući!
Evo, i sad me ježurine popadaju ka’ se sitin…
Pratar s brnjicom, čeljad isto…
Ostiju uzimat u ruke…ccc…
Misto svete vode, ništa smrdljivo…
Ne znan, bošsačuvaj, vego da je došo strašnji sud, et…”

Biralo me/Tomislavcity

Foto: Hrvatski krški pašnjaci