Cili Božji dan baba se pakuje za “Avstraliju”.
Dovitiljilo joj, vala, pakovanje, veli.
“Strunu se više letajuć!”
Reko’, bona, šta će ti tolike zepe i bičve, tamo ti je paklena vrućina.
“Osvon ti poslu!”, odma’nu, dodajući još jedne…za svaki slučaj.
Pa, klupko pređe, igle…pusti cereti, termo guma za vrilu vodu, vuneni pas, nova ječerma i pešest kesica ‘spirina oliti praškova.
Pa, reko’, ne iđeš u Sibir, bona baba, pa toliko vune i krzna…
“Uu…dobro si me sitila!”, skoči se i vrcon uza skaline.
Za par minuta se vrati s teškim krznenim kožunom u ruci.
Zadevetih se…
“Nosićeš kožun u Australiju…na plus 50°?!”
– Študi! Ništa bolje ne čuva leđa od kožuna.
– Ma, izbaciće te iz aviona, jadna ne bila! Misliće da si terorist…Isilovac! S tim šudarom, kožunom, bičvama…
Ništa ona.
Po tko zna koji put, uz pomoć kažiprsta, broji zepe, terluke, bičve, oplećke, migajući usnama i tek glasno izgovarajući konačni zbir: “Petere! Sedmere!…
– I šta računaš…oće to vunenine i krznenine bit dosta…bar za prvu ruku”?
– Nu…, pa, nemam više. – odgovori mirno, nastavljajući brojiti i primišćati s jednog ćoška kuvera, u drugi.
Ja nako stala i gledam….
Ništa ona.
Evo, sad broji praškove i cerete, pa ju ne bi rada prekidat, jer ne bi oka sklopila cilu noć da ji desetak puta ne pobroji, što u glavi, što s rukama do lakata u kesicama.
E, reko’, imaće carinici šta i vidit!
(Nastavlja se)

Biralo me/Tomislavcity