Jutro.
Nije još izbilo ni 9h, kad li baba drmusa unuka, klapca…
– Stipe Šćepo!
– Šta je baba-a! – mrmlja on zlovoljno.
– Aj se, bolon, ocini, sveti je Stipan.
– A?
– Reko sveti je Stipan…toka te cinit se!
– Baba, spavam, vidiš li, pušći me-e!
– Missovo ti bilo, kako spavaš kad divaniš s menom?
Stipan zagnjuriva glavu pod jastuk. Baba negoduje.
– M, m…a, luda san što te i zoven! Da’ću ovo zera suvi smokava i orasa, dici da se zabljovaju, a ti kašnje šćucaj.
– Neka ćeš! – čuje se prigušeno ispod jastuka.
– ‘Nači neš se ustajat, a…?
Tišina.
– Dobro. Odo ja undan. A, baba ovo šurnula za te, da kogod drugi ne našunjka, ali kad neš…
Tišina.
– Neš li unda.. neš?!
– Spa-avam ba-baaa!
– A, moj Isse, našto je to danas izašlo! Mo, nu ti, dite nazor nutkaš slatkarijom i jopet neće…ccc…Gospe moja!
– Baba-aaa, pušći me da spavam!
– Mo, spavaj ko ti brani, Bog te pomoga! Samo nemoj potlje tražit smokve i lišnjake…ščujo!
– Aha.
– A, vidin kako jesi. Umisto da se o’dragosti skočiš na svoj imendan, on se izležava kuda i nije sveti Stipan.
Ispod jastuka zvuk nalik jaukanju od zubobolje.
– A-a-a…
– E, da smo ti umili nadit drugo ime, ka si taki, a Stipe dat mlađem ti bratu…eno on brudan ima taj vakat…ma, saba zora, et. A, ništa onda, odo dat njeme, a ti tušinjaj i dalje…
– Odi već jedno-om!
– Pa, i oću! Neš mi se trcit ničega, pa nek ti je imendan, et… Manita san što san i čuvala za tebe! Ti i tvoj imenjdan!
Odlazi nezadovoljna, a šaka lišnjaka i suvi smokava, strpljivo čekaju u velikom džepu babine traveze, da se Stipe digne. Naravno da se samo pritila kako će ih tobož’ dat’ mlađem unuku.
Uvik ona tako priti, a nikad ne dadne.
Babe, ko babe…pokatkad, znaju mlađariji “vadit mast”, ali oni znaju da niko nema babine duše. Ni’ko za’niko.
Biralo me/Tomislavcity