Videći da je unuka stigla “iz zadruge”, baba ju, po običaju, iziđe dočekati.
– Dobro si se zadržala. – reče misto pozdrava.
– Znaš li ti baba šta je sutra? – odgovori ona s glavom u prekrcanom prtljažniku.
– Sutra? – zastade baba – Ništa. Šta će bit. – doda čudeći se.
– Ni-išta!? – ciknu unuka naglo podižući glavu ispod haube id koju se uzgred i udari.
– Misusovo! Subota, eto šta je. – čudila se baba i dalje.
– Nije subota, nego moj rođendan – reče tonom uvriđena diteta, pa kao dokaz, podiže pune vrićice koječega.
– A-a-a… – otegnu baba pokajnički – baba se, eto, nije sitila.
Zausti reći još koju u svoju obranu, ali je unuka preduhitri čvrstim zagrljajem.
– I ne samo moj, nego i tvoj, babisima! – zapriti kažiprstom.
– Ujmoca… – zakrsti se ona čim je oslobodila ruku – Pa, znaš da ti baba nema rođendan, misovo ti bilo!
Nije to izrekla ni tužno, ni samosažalno, no, unukine se oči malko zacakliše.
Sićala se ona tih riči koje su je onomad sablaznile, pa rastužile, pa…
– Od sad ćeš ga imat! – pripeli opet pidižući kažiprst, kao neposlušnom ditetu – Ko se ne sića kad je rođen, ima zakonsko pravo (i obvezu☝️) sam izabrati datum. Pa sam, eto, umisto tebe odabrala ja. Slavit ćemo rođendan isti dan. Ja i ti. Tako da znaš!
Odlučan ton i priteći prst, nisu babi ostavljali čudo manevarskog prostora, pa samo izusti uobičajeno, multipotentno: “Mhm. Mhm.”
– I da mi se slučajno nisi bunila! Ščula! Po zakonu svak mora imat rođendan i nema ti više izmotavanja! Znam ja tebe…! Tebi taman. Samo da se ne troši!
Baba se nije mogla ubaciti između tolikih povika, a, nije se baš imala običaj čapati za rič.
– Ovi put sam sve ja financirala, ali pazi se..! Osele će bit pola-pola, kako i toka.
– Mhm. Mhm. – ponavljaše baba strpljivo, pa kad je napokon brbljivica udahnula, ubaci se i ona onim što ju najviše žuljalo. – I sve si to natovarila zbog rođendana!? – upita zaokruživ glavom po brdu vrićica svih vela.
Nije bilo potribe reći što misli o “bacanju para”, a da slavljenje rođendana i nije ništa drugo, unuka je naučila još od malih nogu.
– Ja. Sve za rođendan. Moj i tvoj.
Priteći prst ponovno je pritio.
– Bacaj ti pare, bacaj! A, vamo, vika drljaj o sritnog ćaće.
– A, ja za šta su ćaće, nego da se od njizi drlja!
– Mhm. Ko bi današnjoj mlađariji para napripravijo! Ne bi vala da restu na drveću. Nu ti vidi šta je dovukla, Gospe moja! Pa, šta je u tolkim kesetinama, bošslobodi!?
Unuka se smijuljila izvlačeći još i još.
A, da je sritna baba znala kako najskuplje tek dolazi, kojad bi završila na “itnoj”.
Sutra će, naime, po novom unukinu ediktu, prvi put u životu slaviti rođendan.
Kako li će reagirati, smješkala se unuka, vrteći u glavi moguće scenarije.
Baba nije bendila za “toja basanja” sve dok, sutradan pred večer, nisu dostavili dvi torte – veliku i malu.
Raskoš koju bi baba zamirila i kakvom bezobrazno bogatom kralju, netal njojzi…
No, prije nego se uspila snaći od prepasti, u rukama joj se stvori torta, a u kuću umah nahrupiše unukine prijateljice, pjevušeći kroza smij rođendansku čestitku, te bučno izljubiše jednu i drugu slavljenicu.
Baba se nije pristala križati, ni kad joj rekoše: “Sritan rođendan, baba!”, ni kad joj pružiše poklon.
– Njojzi je, bona, rođendan, a ne meni, Bog s vama! – širila je ruke između dva križanja.
Umisto odgovora, unuka podiže poklopce s torte.
Razlijegoše se uzdasi oduševljenja.
– Gle, baba! – razdragano će pokazujući prstom na manju tortu – Dva, četri, šest… dvajes i dva. A, nu ovo! – pokaza na onu veću načičkanu šumom svićica – Deset, dvajes, trijest… ravno sedamdeset šest. Kome je, dakle, ovde sedamdeset šest, a?! – kimnu glavon prema uzvanicama, pa se zaustavi na babi – Samo tebi, je l tako, babisima? Kako onda ne slaviš, de?
Baba se i dalje križala snebivajući se priko svake mire.
– Nego… – nastavi unuka nestrpljivo – ajmoder nas dvi puvat svićice, pa da vidimo ko ima bolja pluća!
Baba se i dalje bezglasno krstila.
– Ćorila ja ako si ti sa svojom! – izusti napokon preneražena prizorom bogato urešenih torti s tolikim svićicama od kojih se prilivahu zlaćanom svitlosti – Pa, kolko to košta, žalosna ti majka! – uzdahnu s dlanom na ustima.
Unuka je poside na čelo stola, a sama side sučelice.
Stavi prid nju veliku tortu, a prid sebe malu, rekavši: “Tri, četri, puši!”.
U jednom dahu utrnu svojih “dvajesdvi”, a baba još uvik zblažnjeno gledaše čas u njenu, čas u svoju, pa opet udri u križanje.
Udruženim snagama jedva ju nekako svrnuše da puhne.
Učinila je to “ko ni sebi, ni svome”, samo da ih se više “kutariše”.
Bijaše to najkraće i najsramežljivije puhanje torte ikad.
S čašom šampanjca, unuka ustade i otpoče svečanu čestitku:
“Draga moja babisima!
Sedamdeset šest godina nisi slavila rođendan… – zastade s rukom na grlu – ‘Jer ga nisi imala’. – jedva protisnu.
Riči kojih se sićala još od ditinjstva, zakrčiše joj grlo kao kad se kakva bovanica odroni s brda, i blokira cili prolaz.
Oči se ovlažiše.
– Ajde, bona… – odmahnu baba videći da se bori sa suzama.
– Od sada ćeš imati rođendan! – nastavi ganutim glasom.
Gošće pritekoše dlanovima i uzvicima odobravanja.
– Kad god budem slavila svoj rođendan, slavit ću i tvoj. A, onih proteklih sedamdeset šest, koje nisi slavila… – proguta “knedlu” – stavljam tu.
Člancima desne šake lagano dotače grudi, pa jurnu k babi raširenih ruku i suznih očiju.
– Ajde, bona… – ponovi baba krijući da je i sama ganuta.
Orio se pljesak podrške dok ju je unuka grlila i grlila i grlila… tako da je baba opet morala intervenirati:
– Ajde, bona, dosta! Riži curom kolač, de.
Da joj je netko prije rekao da će, ne samo slaviti rođendan ‘kojeg nema’, nego i puhati svjećice na torti, rekla bi mu da je izvanjsebe, a nu je sad…
Ruku na srce, da ju je netko sada upitao, rekla bi mu isto to – da se baš tako osića; ko izvanjsebe.
“Pa, di toka jednog đuturuma da puše tortu, de…!”, pojasnila bi dodajući kroz zube: “Pusto je jeptina, pa more!”
No, nitko ju nije pitao.
A, ne bi rada kvarit unukin rođendan, ali bir joj prijateljice odu, kokad će joj očitat bukvicu. I još kakvu.
“Tolke pare satraisat za ništa, mhm… Džabe ti pripeljivat… jopet je ispala prikoviše trošali – ko i mater joj”.
Za pretpostaviti je da bi baba mogla nekako tako misliti o tim “iskonicama”, a što će poslije nasamo reć unuci, to je već drugi par opanaka.

Biralo me/Tomislavcity