Kad su, vaktile, čobani užinavali, iz svojih bi zobnica svatko izvadio sve što ima, pa bi svi lipo zasili po ledini i, ‘nako uđuture, pomišali ranu, na prostrtim salvetama k’o na pikniku i užinali u slast.

Obično bi bilo njih dvojetroje i svaki od njih je radoznalom pažnjom piljiJo šta li će, iz torbačića, izvući drugi.
Tuđe se, kao što svi znaju, uvik čini lipše i ukusnije od našega, pa makar bilo isto: kruv, slanina, luk.
Njijovo se opet činilo ukusnijim, kruv lipšim, čak i onda ako je ost’o upris.
Sićam se jedne takve zajedničke užine i upris kruva koji mi se, unatoč toga, oslač’o k’oda je kolač.
Samo nek je tuđe.
Odma valja.
Uvik tuđe nekako slađe.
Sve dok se nije počelo nosati kupovne stvari…i’zadruge; paštete, doručke, salame…
Kada je nestalo različitosti i guštanja u radoznalom iščekivanju.
Još kratko vrime je barem kruv ostao domaći.
Kad se i kruv počeo nabljovat izadruge, tada je već nestalo i ovaca i čobana i ičega domaćega.
I makar nisam baš vele imala prigodu čobanovati, šarm te zajedničke užine urezao se toliko duboko kao da ništa drugo nisam ni radila.

Prigodice se prisjetim tih lipih, zajedničkih piknika; bilo na školskom izletu, Ivandanu ili kod janjaca i uvik se nekako nametne analogija s različitim darovima kojim nas je Bog, iliti Priroda, obdarila kako bi smo ih sve zajedno, rasprostrli na ledini čovječanstva oko koje smo se okupili na zajedničkoj “užini”, zvanoj Život, pa svi biramo slađe, tuđe, kao što i drugi biraju, uključujuć i naše.
Nije li lipo znati da netko uživa baš u obroku koji si ti donio, a još lipše što netko ima baš ono što ti voliš?
Mmm!
Prava gozba.
Blagoslov bogatstva različitosti.
U tome i jest svrha različitosti.
Da budu raskoš na zajedničkom stolu, a ne da ju umlatimo prije nego smo i saznali kako izgleda, što najčešće činimo “kusajući uvik istu slaninu i luk” iz vlastite zobnice.
Čak i onda kad nam već izlazi na nos i kad bi dali sve za mrvicu promjene.

A, svatko bi, poput čobana, imao štošta lipoga, čime bi se mogao osladiti, iz tuđe zobnice, al’ štaš ti ka’ su čobani, na žalost, odavno nestali, a s njima i zajedništvo…iIi mi se barem tako čini.

Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity