Odavno je nestalo pravih zima, a tako nedostaju oku i duhu.
Umisto onih mekih pahuljica, što probude u nama ono nešto praiskonsko, čisto i radosno, po gradovima pada čađ i magla.
O, kako su neusporedive te sluzave, topljikave, sive zime sa onim ljutim zimama ditinjstva cičećim od studi, od snježnih vijavica, čarobne biline i smetova za stotinu dičjih radosti.
A, da smo još, ko današnja drčajina, imali dobru obuću i bunde, šalove, rukavice, kape, štucne, pa ligure sviju vela, Bože dragi di bi nam bio kraj!
Na putu do škole izda’neš od pusti’ zapuva i nanosa koji ti zasrkuju sve otvore: usta, nos, oči i uši.
Disat ne moš, a snig dubok, vlažan, prtina zatrpana, pa gumena čizmica svako malo ostane u snigu i zaspe se, a ti moraš u nju gurnut nogu, u onim tanjušnim, ‘ladnim, štramplicama.
Ali štaš!
Vunene su čorape nosili samo didovi i babe, iako se nisu micali od šporeta, a mi sritni, prvašići i drugašići, grampaj kako znadeš kroz snig do pasa.
Ipak, čim bi stigli kući i malo se raskrabili, već bi ’tili na smetove klizat se sa ostalom dicom.
Većina na običnom nailonu s kojeg bi skliznuli već na vr’vu smeta, a ostatak liguraj na guici, da prostite.
Odrveni sritna guica, usta pomodre, prste ne osićaš nit ih moreš skupiti, ali džabe…ne iđeš kući dok te ne zovnu.
A, kad dođeš, crvenih očiju, obraza, nosa i natečenih, modrih šaka, šušiš se kraj šporeta (ako te zapa’ne), a iz tebe puši ko kad se roba otkuvava.
Drćeš cilim tilom uvirući se sve bliže vatri dok džemper ne prisvedi, a onda…neka ti se Bog smiluje.
Degenek ti ne gine, ali ništa zato, i sutra ćeš vrcom na smetove, ako mater dadne, a tamoke ne osićaš da je studen tako studena sve dok ne uliđeš u kuću na procinu krivice i šćete; kol’ko si se skvasijo, je si l’ štogod raskino i tako…
U svakom slučaju, imali smo barem prave zime i zimske radosti, bez obzira na to zera jada i nezgoda, a nu danas…
Ne bi van se, dico moja, minjala za vakat.
Za obuću i robu bi, al za vakat, jok!

Biralo me/Tomislavcity